Дело

ПРОФАНАЛИТИЈА Високо небо без мрља и пега, са кога пада светлост, којом куња алеја свела од минулих жега и ж>ти ваздух врх округла жбуња. По своду без сна даљином се виде последње сенке давно прошлог марта, с весељем као крв црвеним иде поворка луда из Латинског Кварта. Свуда је светло куд нам нога крочи, све дише нама и зането снева; доба пред сутон, док кроз наше очи и сузе небо своје звезде пева. Крај тамно модрих и зелених пена дугачка сенка наша водом игра. Како сте тужни и сва искићена петунијама боје ко у тигра. Дајте ми руку, мала моја дамо, ручицу свету ко причест и холу, и мучитељку. Брзо, ми играмо с косом по ветру бесну фарандолу. ДОЛАЗАК СНА Свет ноћи и звезда прену се задремо, и ко да се зачу далеки хор жена, сва природа чудна поклони се немо, када она проће крај саних басена.