Дело

ДОЛАЗАК СНА ИНСПИРАЦИЈЕ СВИТАЊЕ Ја погледом пођох и пратих је свуда, обузе ми душу чар и ћутња света, њен-је осмех тужна лепота и чуда, о којима тајно шумљаху дрвета. Но док она иде сва од сна и вела, чини ми се као тада тамним вртом да по моме срцу већ столећа цела пролази лагано с њеним белим хртом. ИНСПИРАЦИЈЕ Стазом црно вече пада са свих страна и расуте руже газимо по путу, говор нам је као шум тамних фонтана скривених под кором зеленом у куту. И свакога од нас мутне мисли плене, ми би ићи хтели, а не знамо куда, од потајна страха задрхташе жене, када нас мрак сумње завеја од свуда. Али глас песника чусмо више глава, ко умрлом водом када талас пљусне, кроз слутње од којих и срж задрхтава стегоше се прсти и сљубише усне. Хармоније чудне расуше се меко, и док нас све обви звук и црна тама, видесмо Човека у магли, далеко, где суморно пева, међ звездама, сама. С В И Т А Њ Е Не будимо се из сна, моја драга, ма да ход слутим зеленога јутра и чујем како крадом, преко драга, гони нас сенка вечитога сутра.