Дело

16 Д Е Л 0 Мој сан без краја исте боје има очију твојих што ми срце пију, две балерине играју у њима старинске валсе врхом од прстију. Жутаста светлост тајанствено греје, а моје срце по гестама свима сања и плаче, и зането све је од њине игре, дражи и парфима. Од целог себе ништа ми не оста, боле ме очи од гледања у те, одавно како пажом твојим поста’, идем за тобом и носим ти скуте. Не будимо се из сна, моја плава, преголема је наше жеђи пуста, мудрост живота и сва вечност спава ивицом танком твојих малих уста. Јер докле сунце са далеких страна у знак триумфа објављује свету победу светлог и долазак дана, Дон Санчо чека на свом магарету. Божидар Пурић.