Дело

БРАЋА КАРАМАЗОВИ КЊИГА ДРУГА. НЕУМЕСТАН ЗБОР I Дођоше у манастир. Десио се диван, топал и ведар дан. Беше крај августа. Састанак са старцем био је уговорен одмах после позне литургије, од прилике око пола дванаест. Но наши посетиоци не дођоше на службу, него се довезоше таман кад се свет почео разилазити. Дођоше у двојим кочијама; у првим кочијама, у финим господственим каруцама, са два скупоцена коња, дође Петар Александровић Миусов, са својим далеким рођаком, врло младим човеком, од једно двадесет година, Петром Томићем Калгановим. Тај младић се спремаше да ступи на универзитет; а Миусов, код кога је он од некуд засад у овај мах живео, сладио му је да пође са њим у иностранство, у Цирих или у Јену, да тамо ступи на универзитет и да доврши факултет. Младић се још не беше одлучио. Он беше замишљен и чисто као расејан. Лице његово беше пријатно, телесни састав јак, стас доста висок. У погледу његовом могли сте неки пут уочити чудновату непомичност: као и сви врло расејани људи, он би неки пут гледао у вас оштро и дуго, а међутим никако вас није видео. Био је ћутљив и унеколико неспретан, али се дешавало — у осталом, не друкчије, него кад је с киме насамо, — да наједаред постане страшно разговоран, нагао, смешљив, и неки пут би се смејао, бог зна чему. Но одушевљење се његово тако исто брзо и наједаред гасило, као што се брзо и наједаред рађало. Био је одевен увек лепо и чак елегантно; он је Дело. књ. 67. 17