Дело

258 Д Е Л О Beh имао неко независно имање, г очекивао је још далеко више. Са Аљошом је био пријатељ. У врло старим, расклиманим, али пространим извошчичким каруцама, на два стара зеленка, који су јако заостајали за колима Миусовљевим, довезе се и Фјодор Павловић са својим сином Иваном Фјодоровићем. Димитрију је још јуче био саопштен и даи и сат, али се он закасни. Посетиоци оставише кола код ограде, у гостионици, и уђоше на манастирску капију пешке. Осим Фјодора Павловића, остала тројица, канда, никад не беху видели никаквог манастира, а Миусов можда неких тридесет година није никако ни био у цркви. Он се освртао са неком радозналошћу, при чем је нарочито показивао неку слободу и одрешитост. Но за његов посматрачки дух, осим црквених и економских зграда, иначе врло обичних, у унутрашњости манастира ништа не беше за посматрање. Пролазио је свет, који се последњи задржао у цркви, скидајући капе и крстећи се. Међу простим светом могаху се видети и лица из вишег друштва, две-три даме, један врло стар ђенерал; сви су они становали у манастирској гостионици. Просјаци се одмах скугшше око наших посетилаца, али им нико ништа не удели. Само Петруша Калганов извади из новчаника грош и, ужурбано и збунивши се бог зна за што, брже га турн У РУКУ једној жени, брзо изговоривши: „поделите на равне делове“. Нико му ништа од његових сапутника на то не примети; но опазивши то, он се још већма збуни. Него било је чудновато: њих су управо требали чекати, па чак, можда, и са неком нарочитом пажњом: један је тек недавно поклонио манастиру хиљаду рубаља, а други је био богат властелин и тако рећи један од најобразованијих људи, од кога су сви они ту унеколико зависили због риболова у реци — услед новог правца, који је могао узети ток парнице. Па ипак им нико од званичних лица не изађе у сретање. Миусов расејано гледаше на гробне плоче око цркве и хтеде већ да примети, да родбина тих покојника мора да је много плаћала за право, да своје самртнике сахрањује на тако „светом месту“, али оћута: проста либерална иронија претвараше се код њега већ скоро у гњев. До ђавола, кога човек овде да гшта, у овој збрки... То би требало да знамо, јер време пролази, — проговори он наједаред као за себе.Наједаред им приђе један старији, прилично ћелав го-