Дело

18 Д Е Л О Сунцу се вали дижу, гоне, Кроз њих вечности бије страст... Вај! Ал' острво снова тоне! Страшна је била твоја власт! Ј У Т Р О Јутрос, док расвит дршће и расклапа Веселе зоре ружичаста крила, Љубав се моја, кб последња вила, Са химном јутра и светлошћу стапа... Док тама снова видиком почива Она кристалном источнику ступа: У бистрој реци ко нимфа се купа И златна румен косе јој прелива... И док врхове плавих гора злате Сунчане руже — бол на срце пада: Што не знам да те душа моја сада Грли и љуби и све живи за те... С Р Ц Е Опет празно небо нада мном се шири Погашене звезде студни облак скрива. Опет ми се душа с боловнма мири Срце тебе тражи, срце тебе снива... Ено једна звезда у облаку гори И моја се душа с њеном душом слива И њен светли поглед као да ми збори Срце тебе тражи, срце тебе снива... И знам: место свега остаде још света Тиха туга која сузом се излива; Ал мисо ми свака твоје очи срета Срце тебе тражи, срце тебе снива.