Дело

ПОЛИТИЧКИ ПРЕГЛЕД 303 државе биле опрезне при закључењу уговора и ма да предвиде све евецтуалности, ипак право самоодржања државног преставља границу*примени уговора. Пошто се сваки државни уговор ствара у одређеној политичкој ситуацији, у циљу подмирења једне државине животне потребе, то се примена државиног права на самоодржа&£~+Га питање обавезности уговора, мора појављивати као клаузула rebus sic stantibus. Сви државни уговори имају, као уговори из области координације односа, једну иманентну границу. Они треба и хоће да обавезују само дотле, док се оно стање снаге и интереса, које је постојало у моменту закључења уговора, не промени толико, да се одредбе уговора не могу довести у склад са државиним правом самоодржања". Што се тиче питања о начину остварења ове клаузуле и ту постоје разлике у мишљењу. Опште је усвојено мишљење, да увек мора бити редовног отказа, са позивањем на промењене услове и чињенице. Ако би било више контрахената, немогуће је примити начело лондонске конференције, да се претходно има добити пристанак свих уговорних страна за разрешење од уговора. У место тог пута, који није увек практичан и који лако води сукобу, биће боље у многим случајевима ставити уговораче пред један fait accompli. Ролен Жакмен је предлагао један обилазан пут, али тај предлог није усвојен. Он се састојао у томе, да држава, која се позива на формулу rebus sic stantibus, изложи стање својим сауговарачима и позове их да ту промену чињеница испитају и констатују је. Ако ти сауговарачи не би на то пристали, држава би имала право да се жали због deni de justice. Међутим то би мало користило, пошто нема међународног форума, који би био позван да расправља спорове између држава. И зато је најбољи начин мотивисани отказ уговора, јер се тиме једино ствара чиста ситуација. То су у главним црт.ама идеје Кауфманове, идеје које је Међународно Право већ потпуно санкционисало. Из овог, ма да површног излагања, може се видети, колико је повољан и са правног гледишта сасвим исправан положај Србије кад тражи ревизију уговора закљученог са Бугарском. У исто време јасно је за сваког, да од једностраног отказа и одустанка од уговора на основу промењених чињеница, у смислу формуле rebus sic stantibus, треба оштро разликовати једнострану повреду једног пуноважно постојећег уговора. Док у првом случају она уговорна страна, која отказује уговора, предузима један правни