Дело

302 Д Е Л О Jellinek, Gareis, Jakobi, Bonfils-Faucliille, Despagnet, Lawrence, Casanova, Pradier-Fodere, Bonucci. Главни аргуменат ове теорије почива на претпоставци, да је између момента, кад је закључен уговор, и момента кад се истиче клаузула rebus sic stantibus, протекло довољно времена, да се може говорити о застарелости уговора. То је међутим слаба тачка ове теорије, јер има случајева где убрзо no закључењу уговора наступа промена чињеница. На такве случајеве клаузула rebus sic stantibus не би се онда могла применити и зато ова теорија није опште примљена. Други су опет научари, да би објаснили немогућност државе, да се безусловно веже за уговоре, конструисали нову теорију о основном и примитивном праву државе на самоодржање. По тој теорији држава није правно обавезна да испуни уговор један, који би доводио у опасност њену политичку егзистенцију. Држава има право да одбије примену уговора, кад би тиме вређала дужности које има према себи и према народу. Између једног уговором заснованог права и основног, у природи државе садржаног права на живот и развијање, бесумње да је јаче ово друго право. Право државе на слободно развијање је примарно право, тек иза њега и у другој линији стоји на међународном уговору засновано право. Овим и сличним аргументима бране ту теорију основних права државних многи правници, као: S с h m е 1 z i n g, D r e s c h, v. Troeltch, Heffter-Geffcken, v. Neumann, Hall, Oppenheim, Halleck, Chretien, O 1 i vi, Ca 1 vo. Ma да je ова теорија врло добра, ипак она оставља нерешена многа питања, а подстиче нова питања. Шта су то основна и примарна права државе? Основних права, које заједница пеби могла појединцу одузети, као штоје познато, нема нити може бити. Теорија природних права човекових је потпуно напуштена. У колико пак у Међународиом Праву има основних права држава, то је питање, којетреба претходно начелно расправити, и нарочиго испитати, да ли се са усвајањем основних ирава, неотуђивих и неуништљивих, не одузима Међународном Праву у опште карактер права. Ми се у ово не можемо овде даље упуштати. Али, сигуриа је ствар, и тој страни је Кауфман посветио нарочиту пажњу, да постоји код држава право на самоодржање. То право Кауфман изводи и из природе државе, њеног наравственог и културног циља, као и из положаја њеног у међународној заједници. Држава је над уговорима. И кад је у питању државиношраво самоодржања, ту налази границу и свако уговором стечено право. Кауфман каже текстуално: „Ма како