Дело

КЊИЖЕВНО-НАУЧНИ ПРЕГЛЕД 307 ,директорима“ кад то у овој земљи не може да постане нико пре п^них четрдесет година! Ко је, у земљи, као што је Ср•бија,»у fcojoj се, и тб расно, брзо стари, млад за директора, тај he тешк;о бити довољно стар и после педесетих. Што је неко боље СГдарен, то тек не може бити мањи „титр“, како би то рекао г. Омдрјбвић, од крштенице за директорски положај. Истина, треба бити праведан и признати, и то овако јасно, да је баш г. Ста■нојевић најзгоднији пример да, кад се имају сви остали услови, неопходно потребни, за директуру, треба је давати, не због личмости, већ због посла, и кад крштеница не задовољава потпуно. Кад је направио ту горњу, погрешну, констатацију, г. Станојевић је пао у поменуту сентименталност. Г. Станојевић вели да постављање младих директора (кога, узгред речено, нема!) чини да они који се осећају „запостављени“ губе амбицију, да то не може подстицати „наставничке амбиције да се радом препоруче као кандидати за директорске положаје". Но и по цену •свирепости, треба овде рећи две ствари. Прво: ко заиста има у себи све оне услове под којима човек може да ради, тај ради, без обзира и на кога и на шта, онолико колико може да ради, ни мање ни више. Рад, ситан или велики, спиритуални или материјални, долази само као последица унутрашњег нагона, унутрашњих услова; спољашни услови могу само мало, али врло мало да •саплићу човека или да му неку тешкоћу скину. Људи, који уздишу што их какав глупак или рђав човек не види, мислећи да због тога губе амбицију, сами себе варају, и нехотице. И друго, кад се, уопштавајући, вели да се, због директуре, губи амбиција, онда се греши... По неки, изузетно несрећан човек, може бити претрпи сувише јак утицај од запостављања, али маса запостављених, ако је има и онде где је има, запоставила је хотимично сама себе, што је, у својим најлепшим годинама, про водила четири часа дневно у кафани, играјући санса или домина, или водећи конверсацију, исто толико празну, колико је празна остала забава, која се на истом месту добија. Толико о тој погрешној констатацији г. Станојевића. Ипак, и поред ове напомене, која је врло важна, г. Станојевићу се дугује толико да се понови да је у већем делу чланака у овој књизи дао такве ствари, да књига треба да буде прочитана од што већег броја читалаца и ван чисто наставничких 20*