Дело

350 Д Е Л 0 се тражио је одушке немирној души. Молећиви поглед спусти на старешину, који у том моменту приступи ближе. — Немој терати далеко човече. Рекао сам, да твој син није бегунац, буди задовољан и иди кући. Ја не могу и немам времена да са тобом будем више ни часа. Оћу господине, златна ти је свака реч, али те молим преклињем само мало, врло мало да ме претрпиш. — Ох човече. Натераћеш ме и преко воље да те избацим одавде... Али говори шта оћеш, викну старешина нестрпљиво. — Очувај ми чест, душе ти војничке. — Ја се и ти нећемо разумети. — Још како, видећеш сада. Од Јовиних парњака нико се није вратио. Пусти још кога или и овог најури. То је све што те молим. Охола и неумољива воља старешине, што је до мало час праскала после ових речи невероватно попусти, поста блага и љубазна. Он се задовољно примаче планинцу, узе његову руку и проговори: — Јасно ми је све. Пођи без бриге. Мој образ нека је •сведок, да нико неће бацити блато на твој дом. Душан Јеремић.