Дело

К Р С М А Н 349 — Не знам господине. Може бити да сам ја туњав и смешан, то ми je од^ Бога, али никад нисам био кукавица. ^Старешина се мало замисли, погледа у Стевића више испитујући^ погледом. ■*7 А када рече да је дошао? ^^^.'Синоћ, ноћас, било је у велико смркло. — Од кад је он од куће? — Ту око десет до дванајест дана. — Па где је до сад био? — Нисам га питао. — Морао ти је ма шта казати? Крсман се замисли... — Рекао ми је да су га пустили. — То ти је казао? — осече се јаче старешина. — Јест, јест, тако ми напомену. Старешина се мало љутну. — Шта онда ту нагваждаш као бабетина. Можда дете није ништа криво. Крсман се убезекну. Са неким неповерењем гледао је пред. собом човека који се трудио да разбије заблуду, пуну неке тајанствености. — Па ја... — Ћути ту. Одврати старешина дохватујући неку књижурину, коју стаде журно прелиставати и нешто гледати. — Тако је дабоме... Он је пуштен... — Фала Богу! Здрав ко дрен, па ајд кући!... — Жвањ... Жвањ... Много ти знаш... Казао сам ти можеш ићи. — А Јово? — Кући се вуци, — подвикну старешина. — Добро ићи ћу, само... — Одлази. Крсман застаде и мало се избечи на старешину. — Пази какав је. Шта чекаш? Сместа се вуци док те нисам... — Није за главу господине, — претече га Крсман. Старешина скочи и дрекну: „Напоље!" ■ Као да није ни чуо оне заповедајуће речи, више тромо приђе вратима, још једанпут се обрте старешини и, у место да иде напоље, он се врати натраг. Узе кршити руке и увијајући