Дело

348 Д Е Л 0 — Морам, ти си војна власт. Она је некад и мене обукла у војничко рухо. — Па добро, ти више ниси војник, већ си обелио? — Може бити, али сам опет бољи од оног мог рчина! — Па ја не знам ништа какав је то рчин? Ко ти је то? — Ко ми је, питаш ?... Мој син!... И,... како да ти кажем, није ми ништа кад је онаки! — Тако ми Бога, или си нека матора лола, или имаш ретку душу, када тако говориш противу рођеног детета! — Јок. Нисам никад џамбасио! Не умем ти ја укрити ни мрвицу. Ама се бојим образа, њега чувам, па ма друго све отишло! — Па зар тако добар човек може имати рђаво дете? — Моје дете је ко злато, вредно, поштено, али ме сада оцрни, па не знаш како ми је. — У чему, зашто? — Да ти кажем. — Он се мало помаче и пође ређати: „Када пођоше моји сељани... знаш кад се објави за рат... И ја спремих сина, што но кажу као девера. Нисам вала жалио, а и не ратује се, господине, сваки дан. Колико сам се обрадовао, кад пред собом угледах мог гранатира, беше заличио све остале. Чини ми се, да су нам обоици врцале сузе од радости. Једва уграбих да му шанем: „Пођи мушки и да ми се жив и здрав вратнш“. Крсман оћута и принесе рукав очима... „Е мој господине... Бог је Бог и ако му је суђено, доћи ће и после боја кући. Тако сам редом причао... Јест, говорио сам свима да ће Јован донети пуна недра хладних куршума... А он...“ Ту отац узе замуцкивати. „Он бап синоћ у кућу. Када га угледах, обрте ми се уџара. Дође ми да га згњечим овим ручурдама, но...“ он одману руком и више тихо прошапта: „Боље што нисам учинио, дошао сам теби па му суди“. Старешина се уозбиљи. Истински ожали оца: да је некако могао, одузео би му што од оног несретног бола. — Морам признати, ако је бегунац, слаба помоћ, времена •су озбиљна домаћине". — Знам, верујем. Баш то ме и боле. Да је погинуо, лакша жалост. А овако... Овако ће многи обрисати блато о мој праг а ја то ннсам ни научио ни заслужио. — А како се зове он ? — Јован Стевић из Кошаља. — Чудновато да он побегне?