Дело

К Р С М А Н 347 Стевић се направи да ништа није чуо и пође ближе војнику. —’ Зар два пута да говорим! — повика војник јаче, а руком му п<жаза врата. — уЕво сад, сад роде! — брзо додаде Крсман, окренув се зиду ff нешто извади из недара. _*^ЈБаш не прима? — Никога! — Добро, де, не мораш се љутити, но овај... веруј ми, нужно је... Него чекни де ! — Крсман се дотаче руку строгог вратара. Војник кришом завири у његов длан, развуче дебеле усне и као да нешто премишљаше. — Добро! И без овог пустићу те, када је таква нужда! Одмах отвори врата и даде знак очима. Стевића нешто сецну, пови се да не би ударио у рагастов. Уђе унутра више збуњен. Али га старешина и не погледа, те му дође згодно да се прибере. — Ја до тебе господине! — најзад процеди он. — Јел! — И перо поче јаче шкрипати по хартији. — Молим те, господине, ја сам чак од планине... Рчин„ један, да ме срамоти и мучи! — Шта причаш ? — упита га старешина узгред не дижући главе. — Ама слушај само, па ћеш све знати! — Е! — Старешина преврну табак и продужи. — Мука је то мој господине, мука! — изусти он и погледа мрзовољно у њега. — А од чега си болестан? — Ама каква болест!... Но што велиш боље да је црко, но онако!... — Зар баш умро? — добаци му више механички, никако не прекидајући посао. Крсман плану од гњева, обрте се и пође. — У здрављу господине! — Па дабоме, тражи лекара, шта ћеш код мене? — Од тебе нема бољег, али... — Та шта си узео ту ваздан нагваждати,- — дрекну старешина и погледа у дошљака. Али се ужасно запањи од голијата пред собом, брзо попусти и додаде: — Ха!... Оваквом познанству нисам се надао. А ти баш до мене?