Дело

346 Д Е Л 0 Неко га удари по рамену. Он се окрете дежмекастом човеку у варошком оделу, пакосна изгледа и брбљиве природе. — Па где си ти, Крсмане; откада те нисам видео? Ја саммислио, да је твоја панаија одавно покусана, — осу новајлија зановетати. — Вала ти, што ме се сећаш! А ко ти бијаше? — Иха! Толико си пута долазио на пазар код мене. — Може бити; заборавио сам... А шта овде чекаш ? — Овде? — варошанин се лолски насмеја. — Чекам благослов из ове куће. А ти? Крсман се зацрвени, али брзо додаде: — Како те не мрзи ћаскати ? — Е мој, Крсмане, ово су тек прави попови! — Немој ту беспосличити, — одврати му он и погледг у гомилу, која се церила. Не знаш ти варошки живот. У овим одајама нема разлике између оних под земљом и живих. Ја знам двојицу, што седе код куће, а одавно су умрли. Крсман се насмеја. — Ти можеш, брате, 'чеврљати до мрака. Алал му вера ко би те... — Надлајао! — викну варошанин и прсну са осталим у кикот. — Енеде... Ама што изврћеш којешта?... — Којешта... Ха! Ха! Којешта данас и вреди, остало је лук и вода. Крсман се мало усправи, погледа познаника, који му изгледаше прави вашарски „фишкал“. — Не знам ја ту политику. А и не треба ми. Но ми реци, иде ли се онамо старешини? — Гле, шта то имаш? Охо набућила се! — варошанин затури говор и узе пипати по његовој торби. — Нећеш ту омастити брка, — умеша се онај малишан, што је мало час испразнио заструг. А гле пурце!... Одкуд ти пурцо!... Оћеш ли мало јаниџајца? — распали варошанин задиркивати познатог малишана. Крсман само одману руком, а другом се поче отресати од њих, обрте се право вратима на здању. Тек што је ушао у ходник, војник га дочека. — Не прима старешина данас!