Дело

352 Д Е Л 0 Пролазе кроз земљу стару, милу, свету, Своју, где су њини стари краљевали, Земљу фанатичким хордама отету И виде јунаке што су за њу пали. Привиђају они косовске јунаке, И крв њину, и смрт робове што коси, Робља петвековног муке свакојаке Не носе их ноге но их срце носи. И док, привиђајућ’ тако, свесно они Кроз гудуру ову иду путем циља, С црквице на брегу непрестано звони, И седи свештеник стоји, благосиља. Јелена Ј. Димитријевић^