Дело

џ i ¥ О НЕПРАВИЧНОСТИ ПРЕМА СМРТИ I Лепо је речено: „Смрт! још једино њу и треба питати о животу, а не незнам какву будућност или какво продужење живота, где нас неће бити. Она је наш крај, и све се дешава у размаку између ње и нас. Не говорите ми о тим илузорним продужењима која за нас имају детињасту драж већине; не говорите ми, мени који ћу сав умрети, о друштвима и народима. Једико има стварности, једино истинско трајање постоји између колевке и гроба. Остало је увеличање, сценарија, оптичка обмана! Зову ме учитељем због некакве дражи моје речи и мојих мисли, а ја сам престрашено дете пред Схмрћу"1. IIII Тако стојимо с тим. У нашем животу и у нашем сзету постоји само један догађај, који нешто важи, то је наша смрт. Она је тачка где се скупља и кује заверу против наше среће, све оно што умакне од наше пажљивости. У колико се наше мисли усиљавају да се од ње уклоне, у толико се више оне стежу око ње. У колико је се више страшимо, у толико она постаје страшнија, јер се она једино храни нашом бојазни. Ко хоће да је заборави, тај пуни њоме своје памћење, ко покуша да од ње побегне, једино њу и среће. Она закрива све својом сенком. Али ако ми на њу непрестано мислимо. ми то чинимо не знајући и не трудећи се да је познамо. Ми принуђавамо нашу пажњу да јој окрене леђа, у место да иде к њој уздигнута чела. Да би од ње удаљили нашу вољу, ми исцрпљујемо све силе које би јој могле погледати у очи. Ми је предајемо у мрачне руке инстинкта 1 Marie Leneru: LeS affranchis, acte III, scene IV. Дело, књ. 67. 23