Дело

354 Д Е Л О а не дајемо јој ни један час нашег разума. Па зар је онда чудновато, што мисао о смрти, која би требала да буде најсавршенија и најсветлија од свију наших мисли, будући да је најчешћа и најнеизбежнија, остаје најслабија и једина запостављена ? Како би и могли познати једину силу коју никад не гледамо у очи? Како је се и могла користити светлостима које се и ужижу зато да би се она избегла? Да би испитали њене поноре ми чекамо најнемоћније и најпоремећеније тренутке живота. Ми на њу тек онда мислимо кад више немамо снаге, не велим за мишљење, већ за дисање. Човек из кога другог века, који би се вратио међ нас, тешко би познао на дну једне данашње душе слику својих богова, своје дужности, своје љубави и свога света, али слику смрти, и ако је све измењено око ње, и ако је ишчезло чак и оно што је саставља и од чега она зависи, он би нашао недирнуту, онакву какву су је скицирали наши очеви, пре стотине и хиљада година. Наш разум који је постао тако смео и тако радан, није ту ништа радио, није, тако рећи, ни превукао кичицом. И ако ми не верујемо више у муке грешника, ипак се све животне ћелијице и најскептичнијег међу нама купају још у тој страховитој тајни Кеола јеврејског, Ада незнабожачког и пакла хришћанског. Ако она сад и није осветљена врло јасним пламеновима, ипак се на крају живота увек отвара понор, у колико мање познат, у толико страшнији. И тако, кад се откине час који виси над нама, и на који ми нисмо смели очи подићи, свега нам од једном нестаје. Две или три неизвесне мисли на које смо рачунали да се ослонимо, не испитујући их, попуштају као трска под теретом последњих минута. Узалуд ми тражимо склониште у размишљањима која се избезумљују или су нам туђа и не познају путеве нашега срца. Нико нас не чека на последњој обали где ништа није готово, где се ништа не држи осим страха. IIIIII „Није достојно хришћанина (додајмо човека), вели негде Bossuet, велики песник гроба, није достојно хришћанина да се упиње против смрти тек у тренутку кад се она појави да га однесе". Било би спасоносно да сваки од нас спре.ми о њој идеју при светлости дана и у снази свога разума, и да се иаучи да се држи ње. Он би рекао смрти: „Ја не знам ко си ти, иначе бих био твој господар; али у данима кад су моје очи гледале боље него данас, ја сам сазнао шта ти ниси, то је довољно да ти