Дело

БРАЋА КАРАМАЗОВИ КЊИГА ДРУГА. НЕУМЕСТАН ЗБОР V Нек да Бог да буде, нек да Бог да буде! Одсуство старца из ћелије потраја једно двадесет пет минута. Било је већ прошло пола један, а Димитрије Фјодоровић, због кога се сви беху и скупили, још никако да дође. Но на њега скоро као да заборавише, и кад старац опет уђе у ћелију, он затече најживљи општи разговор међу својим гостима. У разговору учествоваху пре свега Иван Фјодоровић и обадва јеромонаха. Уплетао се у разговор, и очигледно врло ватрено, и Миусов, но опет није имао среће; он беше очигледно у лозадини, и чак су му слабо и одговарали, тако да је та нова околност само појачала његову раздражљивост, која се све више купила. Ствар је била у том, што се он и пре са Иваном Фјодоровићем помало надметао и борио: ко више зна, ко је ученији, и није могао да издржи неку Иванову немарност и непажљивост према себи. „До сад сам бар стојао на висини свега, што је напредно у Европи, а ово ново поколење просто на просто неће да зна за нас — игнорује нас“, мишљаше он сам за себе. Фјодор Павловић, који сам беше дао реч да ће сести на столицу и ућутати, збиља је неко време ћутао, али је са подсмешљивим осмејком пратио свога суседа Петра Александровића и очигледно се радовао његовој раздражљивости. Он се већ одавно спремао да му плати за понешто, и сад није хтео да пропусти случај. Напослетку не издржа, наже се на раме суседово и полугласно га још једаред дирну: А што нисте мало час отишли после „љубезно је љубљаше“, него сте пргистали да у тако непристојном друштву оста-