Дело

34 Д Е Л 0 из племена Хохенцолерна, предак данашњег царског дома у Немачкој. Догађаји који су се после ове знамените битке, један за другим ређали, били су судбоносни за балканске народе и државе и показали су колико је необуздана и јака освајачка сила Турака, којој ни велике европске војске, ни најмоћнији владаоци нису могли одолети. Ледина Србија, захваљујући смишљеној политици киегињиној, остаде поштеђена. Шта више, она је на двору Бајазитову наилазила на заштиту цареву, коме се, без сумње, клетвеничка верност Стеванова допала. Деспот је чак имао и користи од ове везе са Турцима. Султан Бајазит, уверивши се о неиријатељству Вука Бранковића, који га не хтеде помагати у ратовима, збаци овог са престола, а државу његову, пошто је један део оставио на уживање жени и деци његовој, да као накнаду Стевану Лазаревићу, који је у битци код Никопоља са својим оклопницима много допринео турској победи. Тако је кнежевина Стеванова која је дотле била ограничена на северне крајеве, знатно проширена према југу, те обухватилз сем крајеве Деспотове и све крајеве Вукове државе. За све ово време Стеван Лазаревић, узевши владу у своје руке, само је једанпут покушао да се ослободи турске врховне власти и да се ослони на Угарску. Али му овај покушај не испаде за руком, јер су га незадовољници, које је још кнез Лазар био покорио, проказали султану Бајазиту. Највиђенији међу овим завереницима били-су: Никола Зојић и Новак Белоцрквић. Казнивши их љуто за њихово неверство, Стеван похита у Цариград да се пред султаном оправда, што му, хвала буди иосредовању Кнегиње Милице, пође за рукои. У овом је погледу врло занимљива прича Константина Философа (у живогопису Стевана Лазаревића) о објашњењу, које је овом приликом било међу Деспотом Стеваном и султаном Бајазитом, јер се из ње могу, бо.ње но ма из каквих доцнијих извора, упознати карактери ових владалаца. Своју клетвеничку верност према султану Бајазиту засведочио је Стеван Лазаревић на најсвечанији начин у чувеној битци код Ангоре у Малој Азији (28 јуна 1402) у којој је татарски освајач 1имур-Ленк („Демир“ како га назива Константин Фнлософ) свога противника Бајазита до ноге потукао и њега самога заробио. У овој битци били су са својим одредима Сгеван Лазаревић и синови Вука Бранковића, Гргур и Ђурађ (потоњи