Дело

БЕОГРАД ПОД 8ЛАД0М ДЕСПОТА СТЕВАНА ЛАЗАРЕВИЋА 37 Посде битке код Ангоре (1402) Деспот, који се беше осло•бодио турске нревласти, очистио је Рујно и Мачву од Турака и зауставио се на Београду, који је иза последњег турског пљачкања по Срему (1397) остао пуст и разорен. Ускоро затим начинио је Деспот, притешњен од свога брата Вука и својих сестрићз"БрсГнковића, уговор или, као што га Константин назива, „завет" са краљем Жигмундом. То бејаше на крају 1403 кад су •се Бранковићи могли похвалити знатним успесима у рату против Деспота. Али је Стеван, који се међутим беше краљу угарском обратио за помоћ, на крају ипак сузбио своје противнике, јер се из старих записа зна, да је он већ 1404 заузео и опустошио Ситницу и још исте године дубље продро у државу браће БранковиНа. Отприлике у то доба добио је Деспот, који је од краља Жигмунда измолио (испрош от Угр') Београд, допуштење, да га може изнова подићи и утврдити. Да се све ово догађало пре 1405 године и да је већ онда веза међу Деспотом и краљем угарским била јака и интимна, види се из једног дубровачког писма од 2 маја 1405, писаног сестри Стевановој госпођи Јели Балшићки и њеном сину, где će каже да је Деспот у „великој љубави и у јединству“ с краљем угарским и да он може знати на коју ће се страну кренути велика војска, коју је краљ у тај мах приправио. Тако је Београд, после дужег размака времена, опет дошао под српску власт заједно с београдском области и Мачвом. Заузевши ове Драгутинове земље, деспот Стеван је средиште своје радње пренео на северни крај својих земаља. Некада су биле српске престонице у Рашкој, Призрену, Приштини, и на послетку у Крушевцу. Деспот Стеван је одмах после смрти своје матере кнегиње Милице (1407) преместио престоницу у Београд, тврдо решен да у њему концентрише политички и културни живот свога народа. Од тога времена је историја Београда нераздвојна од историје Стеванова деспотства. Живот Деспотов проткан је драгоценим успоменама на српски Београд. Под његовом је владом Београд цветао и напредовао. Све, чим се Београд тада могаше похвалити пред српством и пред страним 0 ветом, постало је вољом и снагом Деспотовом. Судбина ове вароши, смело се може казати, била је везана за судбину Стеванову, па је удес х^ео, да јој, као српској престоници, буде крај кад и њезину оснивачу. Смрћу Деспотовом враћа