Дело

472 Д Е Л 0 Али ма колико воља сама по себи била разумљива као социални фактор за политичара, и практичног философа, теоретској социологији требало је дуже времена, да би је схватила у њеном значењу. Конт је рекао: „Историјом друштва управља историја људског духа11.1 Он није хтео тиме зацело да искључи вољу, али он је није видео ипак у првом реду. Тако исто воља не стоји у првом реду и код Хегела, мада је>за њега држава „стварност супстанцијелне воље“.2 За Спенсера су осећања унутрашњи покретачи поступака, као стваратељи друштва. Тек Фердинанд Тенис је вољу као такву повратио у центар посматрања у својој књизи „Заједница и друштво“, која се појавила најпре 1887. За Тениса је људска воља најпре „воља као биће“ или „воља родова“, воља, која „у себи има мишљење“, т. ј. која у својој нагонској несвесности ствара заједницу, органску, природну творевину. Али на место воље родова (фела) ступа постепено „самовоља“, свесна, мислена појединачна воља, која производи друштво, вештачки за постизавање егоистичних циљева створени механизам. У овој супротности се налази за Тениса развиће воље. Она је довела до друштва, и тиме и до „патолошког“ стања двојења и распадања, чија дејства се не могу задржати. За Вунта, такво ограничење социалног развића није могуће. За њега је друштво само један засебан случај општег закона непрекидног спајања вољних јединица, једног закона који влада у васколикој области природе и историје. Првобитна и најпростија појава воље јесте атом у своме кретању. Више сједињених атома стварају једно више јединство: ћелију; више ћелија пак сачињавају метазое: многоћеличне животиње, а више ових метазоа: животињско царство. Код људи пак ово последње јединство достиже један нарочито висок степен разноликости. Свака заједница људи је једно јединство воље више, од појединца, који јој припада. Јединство се овде распростире над многим појединцима, па ипак је оно врло снажно, тако да Вунт сматра сваку заједницу као личност у ширем смислу, као једну „заједничку личност“. Почевши од хбрде природног нереда организација је кроз заједницу дошла до савеза народа и тежи да обухвати цело човечанство. Овај напредак брганизације у човечанству није Вунт сисгематски и потпуно представио; али је само један велики део 1 Cours de philosophie positive 3. ed. Paris 1869, IV. tome, p. 460. 2 Порели Hegel, Grundlinien der Phiiosophie des Rechts, § 258.