Дело

68 Д Е Л О сије, од друге. Г1рва жена Фјодора Павловиба била је из доста богатог и знатног рода племића Миусових. такођер властеле нашега округа. Како се управо десило, да се девојка с миразом,. па још лепа, и осим тога од живих и паметних, какве се тако чссто виђају у нас у данашњс врсмв, али којс су cc јављалб и пре, како се, дакле, десило да је таква девојка могла поћи за таквог ништавног бедника, као што су га сви тада звали, нећу сувише објашњавати. Јер ја сам знао једну девојку, још у прошло.м „романтичном*1 поколењу, која је, после неколико година загонетне љубави према једном господину, за кога се је,. у осталом, увек могла удати на најспокојнији начин, свршила ипак тим, што је сама себи понаизмишљавала читаво чудо неких несавладљивих сметња, na се једне бурне ноћи бацила са високе обале, налик на стрмостен, у доста дубоку и брзу реку, те погинула у њој нросто од свог рођеног каприса, једино због тога. да би била налик на Шекспирову Офелију. А да та стрма стена,. коју је она одавна уочила и заволела, није била толико живописна, него да је на њеном месту била само нека прозаична обала, онда до самоубиства, можда, никако не би ни дошло. Тај је факат истинит, и треба мислити, да се у нашем руском животу, за време два или три последња поколења, десило доста таквих или њима сличних факата. Те тако је и поступак Аделаиде Ивановне Миусове био без сумње одјек туђих погледа и у исти мах — „раздражење заробљеног духа“. Њој се, можда,. прохтело, да покаже женску самосталност, да пође против друштвених услова, против деспотизма своје родбине и породице, а услужна фантазија убедила ју је, рецимо, само на један тренутак, да је Фјодор Павловић, крај свега тога што живи потуђим кућама, — ипак један од најсмелијих и најподсмешљивијих људи оне епохе (прелазне ка свему бољем), док је он међу тим био само једна злочеста будала и ништа више. Пикантност се састојала још и у том, што се ствар свршила отмицом, а то је врло занело и задобило Аделаиду Ивановну. А Фјодор Павловић је тада на све такве пасаже већ и по свом социјалном положају још те како пристајао, јер је страсно желео да удеси своју каријеру, па макар на који начин: а пришљамчити се к богатој родбини и узети мираз — беше врло примамљиво. Што се 1иче обостране међусобне љубави, то ње канда никако није било ни од стране невесте, ни с његове стране, чак и поред свс тепоте Аделаиде Ивановне. Тако да је случај тај био можда