Дело

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 109 Јецање се оте наједаред из груди Мићиних, он зграби Аљошу за руку. — Друже, друже, у понижењу, у понижењу сам и сад. Страшно много има човек на земљи да трпи, страшно много има невоља! Немој мислити да сам ја свега само лакај у официрском чину, који љушти коњак и живи у разврату. Ја, брате, скоро само о томе и мислим, о том пониженом човеку, ако само не лупетам у ветар. Дај Боже да сада не лупетам и себе не хвалим. Јер ја мислим о том човеку, да сам ја сам такав човек... „Да би се човек из низине Morao душом подићи Нека са древном мајком земљом Ступи у вековечити савез“. Али само, ево у чем је ствар: како ћу ја да ступим у савез са земљом за навек? Ја не љубим земљу, не парам јој груди1; шта ћу ја? — Да се начиним сељак, или чобанче? Ја идем а не знам: да ли сам ја у смрад пао и у срамоту, или у светлост и у радост. Ето где је моја невоља, јер све на свету је загонетка. И кад ми се дешавало да се задубљујем у најдубљи срам разврата (а мени се само то и дешавало), онда сам ја свагда ту песму о Церери и о човеку читао. Па да ли ме је она исправљала? Никада! Зато, што сам ја Карамазов. Стога, што кад ја једаред полетим у бездан, ја онда летим правце, стрмоглавце и са стопалама на више, и чак сам задовољан, што баш у таквом понижавајућем положају падам, и сматрам то за себе као нешто лепо. И ето, баш у самој тој срамоти ја наједаред почињем химну. Нека сам ја проклет, нека сам ја низак и подао, али нека и ја љубим крај оне одеће, у коју се облачи Бог мој; нека ја идем у исто време ђавољим трагом, али ја сам ипак и Твој син, Господе, и волим Те, и осећам радост, без које свет не може да постоји и да буде. „Душу Божијсг створа Радост вечна напаја, Тајном силом врења Она загрева пехар живота; Травку је измамила на светлост, Хаос развила у сунца И разлила ra у простору, Који јс чак и звсздару недомашан. „На благим грудима природним, Све што дише, радошћу се напаја; 1 Т. ј. не орем је, не обделавам је.