Дело

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 117 к:акав зао инсекат, разумеш ли? Ја је омерих погледом. Јеси л’ видео ти њу? Та то је лепотица. Али она тада није тим била лепа. Она је тим била лепа, у том тренутку, што је она благородна, а ја подлац, што је она у величанству своје великодушности и жртве своје за оца, а ја стеница. И ето, од мене, од стенице и подлаца, она сва зависи, сва, потпуно сва — и с душом и с телом. Одређена да буде уништена. Ја ћу ти право казати: та мисао, мисао фаланге, у такој ми је мери била обузела срце, да у мало што се није истопило од тешког мучења. Рекао би човек да ту не би могло ни бити некакве борбе, него просто поступити као стеница, као зли и опаки инсекат, — без икаквог сажаљења... Чак нисам могао да дишем. Чуј: јер ја бих, наравно, већ сутра, дошао да молим њену руку, да се све то, тако рећи на најблагороднији начин заврши и да, дакле, нико то не зна, нити може знати. Стога што сам ја човек, истина, са ниским жељама, али частан. И ето тада наједаред, баш у том тренутку, као да ми неко шапну на уво- „Та таква једна сутра, кад дођеш да јој понудиш руку неће ни изаћи пред тебе, него ће заповедити кочијашу да те са дворишта изгура. Причај, рећи ће она, по свој вароши, не бојим те се!“ Погледах ја на девојку, није м: преварио мој унутрашњи глас: тако је, наравно — тако ће и бити — истераће ме. Мене ће за јаку па на поље, то се већ по садашњем јој изразу лица може судити. У мени узавре пакост, зажелех да поступим на најподлији, свињски, ћифтински начин: да је онде, док још стоји лреда мном, збуним с очију са интонацијом, с каквом само ћифта уме казати: — Је л’ ви то о четири хиљаде! Та ја сам се то само шалио, шта ви то диваните? Сувише сте лаковерно, госпођице, рачунали. Једно две стотинице бих, најпосле, чак с великим задовољством и драге воље, али четири хиљаде, — то нису такве паре, госпођице, да се на такву лакомисленост бацају. Само сте се забадава изволели узнемиравати. Видиш, ја бих, наравно, све изгубио; она би побегла, ал’ за то би инфернално, осветљиво испало, вредело би за све остало1. Не браним, макар се после целог века кајао и кукао, само ми је било стало да изведем тада што сам био наумио! Верујеш ли, никад ми се то ни с каквом другом није дешавало, ни с једном женском, да ја у таквом тренутку на њу гледам с мржњом, — и 1 Инфернално — паклено.