Дело

120 Д Е Л О њену корист, али то је тек у будућности, а за сад, одмах онако у руке — осамдесет хиљада. „Ево ти, — вели, — мираз, — ради с њиме шта хоћеш“. Хистерична женска, ја сам је доцније у Москви посматрао. Но, па ето, ја ти тада наједаред добијем поштом четири хиљаде пет стотина рубаља, наравна ствар, збуних се и зачудих се као стока. После три дана долази и обећано писмо. Оно је и сад у мене, оно је увек са мном, и ја ћу умрети са њим, хоћеш да ти га покажем? Неизоставно га прочитај: нуди ми се за невесту, сама себе нуди, „волим вас, вели, безумно, макар ви мене не волели — свеједно, само будите мој муж. Не бојте се — ја вас ни у чем нећу стешњавати, бићу ваш намештај, бићу онај ћилим, по ком ви идете... Хоћу да вас волим вечно, хоћу да вас спасем од самога себе“... Аљоша, ја сам недостојан чак и да препричавам те ретке мојим ниским и грубим речима и мојим простачким тоном, од кога се ја никад нисам могао исправити! Прострелило ме је то писмо до данашњега дана, и зар је мени сада лако, зар је мени данас лако? Ја јој тада оног часа написах одговор (ја никако не могох и сам допутовати у Москву). Сузама сам га писао; једнога се стидим вечно: ја јој споменух у писму, како је она сад богата и са миразом, а ја само сиромашни војник — новац сам споменуо! Ја сам то требао отрпети и издржати, али ми се оте из пера! А тада, одмах написах у Москву, Ивану, и све му објасних у писму, колико се могло, — од шесттабака е писмо било, и послах Ивана к њој. Што гледаш, што ме no-, сматраш? Но па да, Иван се заљубио у њу, заљубљен је исад> ја то знам, ја сам, по вашем светском схватању глупост учинио али, можда ће нас све баш та једина глупост и спасти! Ух! Та зар ти не видиш како она њега поштује, како га уважава? Зар она може, кад упореди нас обојицу, волети оваквога као ја, па још после свега онога, што се овде десило? — А ја сам уверен, да она воли баш таквога као ти, а не онаквог као он. — Она своју честитост, своју добродетељ воли, а не мене, — оте се наједаред и нехотице, али скоро пакосно, Димитрију Фјодоровићу. Он се засмеја, али му у часу очи севнуше, он сав поцрвене и јако удари песницом о сто. — Кунем ти се, Аљоша, — викну он са страшним и искреним гњевом противу самога себе, — веровао ти мени, или не веровао, али ево, тако ми Бога, и тако Христос био Господ, кунем ти се,