Дело

138 Д Е Л 0 ја у том тренутку не посумњам, па још у тако страшном часу смртног, великог страха? Ја и без тога већ знам да царство Божије у потпуности нећу постићи (јер планина се није помакла на моју реч, значи: мојој вери се тамо баш много не верује, и не чека ме Бог зна каква награда на оном свету), па што бих ја поврх тога, и већ без икакве користи, дао да ми још кожу одеру? Јер кад би моју кожу чак до половине одерали с леђа, ни тада се на моју реч или вику не би помакла та планина. Та у таквом тренутку не само да на човека може сумња наићи, него он од страха може и памет изгубити, тако да ће му сасвим немогућно бити и да мисли. Елем, шта бих ја ту нарочито био крив, ако ја, не наилазећи ни овде, ни онде своје користи, ни награде, бар своју кожу сачувам? И стога, у милост Господњу веома се уздајући, храним са надом, да ће ми сасвим бити опроштено... VIII. Крај чашице коњака. Спор се доврши, али, чудна ствар, Фјодор Павловић, који се беше толико развеселио, пред крај се наједаред намргоди. Намргоди се и сручи чашицу коњака, а то беше већ сасвим сувишна чашица. — Торњајте се ви, језуите, напоље, викну он на слуге. Марш, Смердјакове. Данас ћу ти обећани златник послати, а сад марш! Не плачи, Григорије, иди код Марте, она ће те утешити, метнуће те да спаваш. Не дају, несретници, човеку да после ручка мирно поседи, — одсече он мрзовољно, кад се слуге, одмах по његовој заповести, удаљише. — Смердјаков сад сваки пут за време ручка срља овамо, то си му ти тако занимљив... Да ми је само знати чиме ли си му се само тако умилио? — додаде он Ивану Фјодоровићу. — Савршено ничим, — одговори овај, — пало му на памет да ми указује поштовање; то је лакај и подлац. У осталом, предње месо, кад наступи тренутак1. — Предње? Биће других и бољих, али ће бити и таквих. Прво ће бити такви, а за њима бољи. 1 Т. ј. таки he ирви појурити напред, први гинути, кад наступи тренутак руске револуције, коју народ у Русији жели и очекује. — Прев.