Дело

БРАЋА КаРаМАЗОВИ 137 ништво целе земље, осим тамо некаква два пустињака — зар ће све њих Господ проклети, и зар ником неће опростити Он, за кога се зна, да је толико милосрдан? И стога се ја и надам да, ако баш једаред и посумњам, да ће ми после бити опроштено, кад пролијем сузе покајања. — Стој! — цикну Фјодор Павловић у највишем заносу усхићења: — ти дакле ипак држиш да постоје таква двојица, који могу планине с места покретати? Иване, зарежи црту. запиши: ту се исказао прави правцати Рус! — Ви сте сасвим тачно приметили да је то руска народна црта у вери, — сложи се са њим Иван Фјодоровић са одобравајућим осмехом. — Слажеш се! Значи, тако је, кад већ и ти одобраваш! Је л' истина, Аљоша? Је л’ руска вера сасвим таква? — Не, у Смердјакова никако није руска вера, — озбиљно и чврсто проговори Аљоша. — Не говорим ја то за његову веру, него за ту црту, за та два пустињака, само за ту једину цртицу: јер то је руски, руски. — Да, црта је та сасвим руска, — насмехну се Аљоша. — Златник ти вреди та твоја реч, магарице, и послаћу ти га још данас, него у осталом, ти ипак лупеташ: знај, будало, да сви ми овде само из лакомислености не верујемо, стога што немамо кад: пре свега, послови нам досадили а друго, времена нам Бог мало дао, свега на дан одредио само двадесет и четир сата, тако да немаш кад ни да се испаваш, а не још да се кајеш. А ти си се тамо пред мучитељима одрекао, кад више ниси имао о чему ни да мислиш, него о вери, и кад је нарочито требало веру своју показати! Ја мислим, да му то тако излази. — Излази, дабогме да излази, али размислите и сами, Григорије Васиљевићу, да тим већма одлакшава, што излази. Јер кад бих ја тада веровао у саму истину, као што му следује да се верује, онда би доиста било грешно, кад ја муке за своју веру не бих издржао, па бих у погану веру Мухамедову прешао. Али до мука тада не би ни дошло, јер ја бих само у том истом тренутку требао да кажем овој планини: крени се и приклопи мучитеља, она би се помакла и у том би га тренутку пригњечила као муву, а ја бих пошао даље, као да ништа није ни било, певајући и славећи Бога. А ако сам ја баш у том истом тренутку то све опробао и већ нарочито викао овој планини: пригњечи ове мучитеље, а она их није пригњечила, онда реците: како да