Дело

140 Д Е Л О да видимо, а? Аљошка, ти си поцрвенео? Не стиди се, чедо моје! Жао ми је, што отоич нисам код игумана сео за ручак па да сам и монасима за Мокреоске девојке причао. Аљошка, немој се срдити, што сам малочас твога игумана увредио. Просто сам, брате, бесан. Јер ако Бога има, ако Бог постоји, но, наравно, ја сам тада крив и одговараћу, — а ако њега никако нема, онда би њих, те твоје оце, требало још малко и друкчије! Јер тада је још мало да им се главе са рамена посеку — зато што они спречавају развитак. Верујеш ли ти, Иване, да мене то у мојим осећањима мучи. Не, ти не верујеш, видим ти по очима. Ти верујеш свету да сам ја само једна будалчина. Аљоша, верујеш ли ти, да ја нисам само будалчина? — Верујем да ви нисте само будалчина. — И верујем ти да верујеш, и да искрено говориш. Искрено гледаш и искрено говориш. А Иван не. Иван је охол... Па ипак бих ја — да сам на твом месту — мантију о клин обесио. Сву би ту мистику требало зграбити и уништити је по свој руској земљи, да се једаред за свагда све будале опамете. А шта би тек сребра, и злата доспело у државну ковницу новца! — А што да се уништава? — Па да истина што пре засија, ето зашто! — Ама ако та истина засија, вас ће првога најпре опљачкати, па ће тек после... уништити. — Охо! Па, Бога ми, ти право кажеш. Ах, ја магарица, трже се наједаред Фјодор Павловић, лако се ударивши по челу. — Но, онда нек стоји твоја мантија, Аљоша, кад је тако. А ми, паметни људи, седећемо у заветрини, и сладићемо се коњачићем. Знаш ли ти, Иване, да то мора да је од самога Бога тако нарочито удешено? Иване, говори: има ли Бога, или га нема! Стој: истину говори, озбиљно говори! Шта се сад опет смејеш? — Смејем се томе, како сте ви сами малочас оштроумно приметили о вери Смердјакова, да постоје два старца, који могу планине померати. — Па зар је сад налик на истину? — Врло. — Но, онда сам, дакле, и ја прави Рус, и ја имам руску црту; па и тебе, филозофа, такођер човек може ухватити на твојој црти на тај начин. Хоћеш да те ухватим. Да се опкладимо, да ћу те сутра ухватити. А ипак казуј, има ли Бога, или га нема? Само озбиљно! Мени то сад озбиљно треба.