Дело

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 141 — Не, нема Бога. — Аљошка, има ли Бога? — Има Бога. — Иване, а постоји ли бесмртност, — но, свеједно, — каква било, макар мала, мајушна? — Нема ни бесмртности. — Зар баш никакве? — Никакве. — То јест најсавршенија нула, или бар нешто? Можда има какво било нешто? Ваљда баш није сасвим ништа! — Потпуна нула. — Аљошка, има ли бесмртности? — Има, — А Бога и бесмртности ? — И Бога, и бесмртности. — Хм! Вероватније је да Иван има право. Господе, кад човек само помисли колико је човек дао вере и колико разних сила забадава на ту машту, и то већ толико хиљада година! Ко се то тако подсмева човеку, Иване? Последњи пут и то одлучно: има ли Бога, или га нема. Последњи те пут питам! — И последњи пут нема. — А ко се то смеје људима, Иване? — Мора бити, ђаво, — насмехну се Иван. — А има ли ђавола? — Не, ни ђавола нема. — Штета... Ђаво да га носи, шта бих ја сад учинио са оним, који је први измислио Бога! Та да га обесиш на горкој јасици, па и то је још мало. — Тада не би ни цивилизације било, да нису измислили Бога. — Не би било? Зар без Бога? — Да. Ни коњака не би било... Него коњак ћемо вам ипак морати одузети. — Чекај, чекај, чекај, мили мој, још једну чашицу. Ја сам Аљошу увредио. Ти се не срдиш, Алексије? Мили Апексица мој, Алексица! — Не, не срдим се. Ја ваше мисли знам. Ваше је срце боље од главе. — Зар у мене срце боље од главе? Господе, и још ко ми то говори? Иване, волиш ли ти Аљошку? — Волим.