Дело

142 Д Е Л О — Воли га (Фјодор Павловић се нагло опијаше). — Чуј, Аљоша, ја сам твом старцу малочас грубост учинио. Али ја сам •био узбуђен. Него у тога старца има оштроумља, како ти мислиш, Иване? — Па... скоро да има. — Има, има, il у а du Piron la-dedans. То је језуита, то јест Рус. Као у благородном бићу, у њему ври затајено негодовање зато, што мора да изиграва улогу... да се прави светац. — Па он верује у Бога. — Ни мрве. А зар ти ниси знас? Та он сам то свима говори, то јест, не свима, него свим паметним људима, који му долазе. Губернатору Шулцу он је просто одвалио: „credo1, али не знам у што“. — Та ваљда није? — Збиља тако. Али ја га поштујем. Има у њему нешто Мефистофелско или боље из Јунака нашег времена2... Арбењин, како ми се оно онај зове... То јест, видиш ли, твој старац је страсник, он је у толикој мери сладострастан, да бих се ја и сад за своју кћер побојао, или за жену, кад би пошле к њему да се исповедају. Знаш, кад почне причати... Преклане нас позвао к себи на чај, па са ликерчићем (даме му ликер шиљу), па кад поче описивати што је некад било, у мало што не попуцасмо... Нарочито, како је је једну разслабљену излечио. „Кад ме не би болеле ноге, ја бих вам, вели, одиграо један танац“. А, шта велите? „Наатонио3 сам, вели, доста свога века“. Он је Демидову трговцу шездесет хиљада дигао. — Како, украо? — Онај му као добром човеку донео: „причувај ми, брате, кодмене је сутра претрес“. А овај му — „причувао"! „Ти си то, вели, цркви поклонио". Ја му велим: ти си, рекох, подлац. Не, вели, нисам подлац, него сам широк... У осталом, то није он... То је други. Ја сам га смешао са другим... па и не опажам. Но, ево још ову чашицу, па доста, носи флашу, Иване. Ја сам којешта лупао, што ме ниси задржао, Иване... и што ми ниси казао да лупам? 1 Верујем... 2 Печорин, главна личност Љермонтовљевог романа „Јунак нашег времена“ сматра себе (потпуно неоправдано) за бољег од своје околине, и на основу тога презире све око себе... 3 Игра речи, која се састоји у том, што је рсч Атон — Света Гора, употребљена у необичном, неозбилшом смислу