Дело

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 145 кама, затим наједаред покри рукама лице, сва се затресе и паде на патос... паде као сноп... Аљоша, Аљоша! Шта јетеби, штајетеби! Старац скочи уплашено. Аљоша се, од самог оног тренутка како је он почео говорити о његовој матери, мало по мало стаде мењати у лицу. Он поцрвене, очи му се зажарише, усне му стадоше дрхтати... Пијана старчина пљуваше и прскаше око себе пљувачком, и ништа не опажаше до самог оног тренутка, када се са Аљошом десило нешто врло чудновато: а наиме, код њега се поновило на длаку оно исто, што је баш сад старац причао о „кликуши“ — његовој матери. Аљоша наједаред скочи од стола, на длаку онако исто, као што је, по причању, скочила његова мати, пљесну рукама, затим покри лице, паде као посечен на столицу, и тако се наједаред сав затресе од хистеричког наступа изненадних, потресајућих и нечујних суза. Необична сличност са матером необично порази старца. — Иване, Иване! Брже му дај воде. То је као и она, на длаку као и она, као тада његова мати! Попрскај га из уста водом, тако сам и ја са оном радио. То он због матере своје, због матере своје... — мрмљаше он Ивану. — Па његова је мати, ваљда и моја мати била, како мислите ви? — продера се наједаред Иван са незадржљивим гњевним презрењем. Старац задрхта од његовог погледа, који севну. Но ту се догоди нешто врло чудновато, истина, само на један секунад: старцу се, канда, збиља, било измакло из вида да је мати Аљошина била и Иванова мати... — Како то твоја мати! — промрмља он, не схватајући.О чем ти то? О којој ти то матери?.. Па зар је она... Ах, до ђавола! Но, то је, брате, неки занос и заборав, као нигда, извини ме, а ја сам мислио, Иване... Хе-хе-хе! Он стаде. Дуг, пијан, полубесмислен осмех развуче лице његово. И ето наједаред, у том истом тренутку, разлегну се у ходнику страшан шум и тутњава, зачуше се силни и дивљи узвици, врата се растворише, а у салу улете Димитрије Фјодоровић Карамазов. Старац полете к Ивану престрављен. — Убиће ме, убиће ме! Не дај ме, не дај! — викаше он, грчевито се ухвативши за скут од Иванова капута. Фјодор Достојевски. (С руског превео Јован Максимовић) Дело, књ. 68. 10