Дело

144 Д Е Л О ви то да разумете! Чак и вјељфиљке1 — па и у њима ћеш неки пут наћи нешто такво, да се само чудом чудиш оним осталим будалама, како су јој то могли дати да остари и нису је досад опазили! Босоногу и горду треба прво и прво зачудити — ето како се ње треба лаћати. А зар ти то ниси знао? Задивити је треба и усхитити, да је сву прожме, да се застиди: како то, да се у такво неугледно чељаде, као што је она, такав господин заљубио. Збиља је дивота, што увек има и биће простоте и господе на свету, те ће бар тако увек постојати на свету и судопера, а увек и њен господин, а за срећу у животу само то и треба! Чекај... слушај, Аљошка, ја сам твоју покојну матер увек зачуђавао, само је излазило некако друкчије. Никад је, обично, нисам мазио, него тек наједаред, кад тренутак наступи, — наједаред се пред њом просто сав истопим, на коленима пузим, ножице љубим и доводим је увек, увек, — сећам се ето тога као сада, — до таквог неког мајушног осмејка, доброг, звучног, не громког, него нервног, нарочитог. Она је само њега и имала. Знам да се код ње болест увек тако почињала, што одмах сутра дан почне викати као кликуша, и да тај садашњи мали осмејак, не значи никакво усхићење, али све једно, премда је варљив, али је ипак усхићење. Ето ти шта значи знати у свему налазити своју цртицу. Једаред ме неки Бјељавски, — то беше један овдашњи леп човек и богаташ, — једаред ме он код моје куће ошамари, па још пред њом. Кад ти она, та мирна овчица — та мислио сам избиће ме за тај шамар — скочи на мене па поче викати: „Ти си, вели, сад бијен, бијен муж, ти си шамар од њега добио! Ти си ме, вели, њему продавао... Та како је он смео тебе ударити преда мном! Да се ниси усудио долазити ми никад више, никад! Одмах трчи, изазови га на двобој“... Морао сам је тада у манастир одвести да се смири, оци свети молитву су јој читали. Ето ти, Аљоша, кунем ти се Богом, да ја никад нисам вређао моју кликушицу. Осим само једаред, још прве године: она се тада много молила Богу, нарочито је пазила на Богородичине празнике и мене је гада терала од себе у мој кабинет- А ја мислим, дед, рекох, да јој избијем из главе ту мистику! „Видиш, рекох, видиш ту твоју икону, ево је, сад ћу да је скинем са зида: пази, ти њу сматраш за чуднотворну, а ја ћу ево сад на њу пред тобом да пљунем, и пишта ми за то неће бити!..“ Кад она виде (шта ја учиних), Господе Боже, мислио сам убиће ме, а она само скочи, пљесну ру1 Старе девојке — „vieille fille*.