Дело

14 Д Е Л О — Шта? Штааа?... па, подразумијевајући под „господином“ Божом правог Господина Божа, притрча волујској лубини, дочепа ножић и замахну да черечи месо. Док му нешто, утолико, сврсну и сијну по памети, па застаде и окрену се Перуну: — А кад је, вели, дош’о Господин Божо? Мени још нико о том ништа не рече. И како то да баш тебе, код толикије’ му слуга и момака, спреми јутрос сабахиле из Брезовика на ни’шић’ку пјацу, да му купујеш месо? И то на кило и по и на причек и вересију?!... — Не, чоче, зађе Перун, једнако нарогушен: не вељу ти ја за Господина Божа, онога те министрује на Цетиње а летује у Брезовик, но за онога другога „господина" Божа, мога добро•сретњега приспијенка, разумијеш ли се... — Ама кога твога приспијенка?... раздрије се Шпиро, а сав помодре и крв му се нали у главу, да му она дође као напухат мијех. Перуну не даде ђаво умукнути па гледати да што прије стругне преко врата, но горд и празан као и његово гордо и празно племство, отповрати: — Мога сина, чоче. А да ли не знаш за њ и његово го-сподство?!... Е, ту се нашем Шпиру убојици докундиса. Раздрије се као међед у халузи, суну као вихор, па дочепа избезумљеног Перуна једном руком за врат а другом за кољена, па с њим као с врећом вуне о кунету буп: — Ето тамо, па се господи и с твојијем „господином" Божом, погани од погани и с њим заједно, пас ви се пасјега меса напотез’о! За таке кућиће и таку „господу“ у мене нема ни огризина, а камо ли бубрежњака... дераше се Шпиро, улазећи у дућан и загварајући врата пред носом Перуну. А овај, пошто се освијести, придиже и стресе прашину са себе, уви врат у рамена и отшишачи пут суднице, да' се тужи на касапски кесеџилук, једнако се осврћући и пријетећи, ама по издалека: — А да платићеш ти то мени, никоговићу, ма ти бож'а вјера, платит’! Знаћеш мајде ти, ко је Мартиновић!... И, док је сашао на дно чаршије, сва је већ варош о том говорила и грохотан се смијех за њим разлијегао: — Како сефтис’о, тако и награјис о...