Дело

ЦАРИНСКИ САВЕЗ У ПОЛИТИЧКОМ ПОГЛЕДУ 189" које је публиковао на страни, стекао једну заслужену лепу репутацију у тамошњим литерарним круговима и сасвим је разумљиво, да ти кругови морају замишљати, да он по своме ауторитету овде у земљи мора имати једну знатну групу једномишљеника и следбеника1 и да је он по својој интелигенцији и спреми нарочито позван и оспособљен, да тај страни свет аутентично обавештава о нашим приликама, о интересантним политичким питањима, која нас занимају и о струјама и правцима нашега политички-друштвенога живота — у кратко, данасверно и непристрасно не само на правном него и на политичком литерарном пољу представља тамо, где су ступци угледних листова и часописа на страни вазда отворени за његове литерарне продукте. Па кад је тако, онда је његов положај као професора Универзитета, народног посланика и признатог писца свакако налагао. да манир и начин, како и колико нас он верно и непристрасно представља на страни, не остане неопажен и неоцењен и у нашој јавности. То је већ једном требало учинити, пошто то може у исто време да послужи и као један прилог за психологију наших интересантних политичких типова. Што је баш мени пао у део тај ризични и не баш пријатни задатак, да пред нашим читалачким светом не само приказујем него и критички пропраћам његове политичке есеје, то је један фатум, који врло често прати моје списе, али који нисам могао избећи, јер су интересантне и сасвим актуелне теме, које Перић у својим чланцима расправља, у вези са предметом ове моје студије о царинском савезу. Те би теме, као што су царински савез између Србије и Аустро-Угарске, криза у односима српско-бугар1 Он се, у осталом, у својим наведсним политичким расправама стално и са емфазом представља пред тамошњом публиком као тумач п израз менталитета и погледа свих анти-радикалних елеменатау Србијм, ма да је то може се казати, једна од његове стране арогирана улога, јср се може доказати, да се ти анти-радикални елементи слабо слажу са његовпм тезама и аргументима, а најмањс са његовом тако отсечио израженом аустрофилском тенденцијом у њеном негдашњем преживелом издању из Пироћанчеве епохе. Данас као што напред већ рекох, и анти-радикални угледни политичари сматрају да би економски па чак и политички савез између Србије и Аустро-Угарске био фаталан и да је далеко ирироднији и спасоносан б а л к а н с к и с а в е з, о коме је уважени грчки премијер Венизелос веома умесно казао: „Кад Велике Силс сматрају да су ради заштите њихових интереса потребна груиисања, онда је з а н а с м а л е п о л и т и к а. зближења још хиљаду пута кориснија и иотребнпја".