Дело

188 Д Е Л О А сад на крају нека ми је допуштено да своме врло ува.женом колеги онако чисто са своје стране учиним једну пријатељску напомену; он је у своме скупштинском говору казао „ми имамо два Пашића“ па и ја сад ево кажем: ми имамо два Перића, једног виђеног правничког аутора Перића и једнога политичкога аматера и есејисту Перића и по мојој оцени онај правни аутор стоји високо изнад тога есејисте и онда како би било, да цењени аутор каже томе своме Doppelganger-y да после тих слабо успелих покушаја на клизавој и трновитој политичкој стази престане трошити један драгоцен део Перићева талента и његова умнога рада на јалово пропагирање проблематичних политичких концепција и комбинација, па да тај у политичкој филијали одвојени део умнога капитала унесе у заједничку умну ризницу, како би се целокупан Перићев талент и његова тако темељно образована и продуктивна умна снага сконцентрисала на богаћењу наше још једнако оскудне правне литературе на неизмерно већу корист земље и народа1. На завршетку изгледа ми потребно, да у напред одговорим на једно сасвим могуће питање, а то је: за што сам се ја толико дуго и опширно задржао на Перићевим политичким есејима, кад се они у нас врло слабо читају и по својој анахронистичкој садржини и тенденцији мучно могу имати ма каква утиција на правац и оријентацију наше политике ма која странка била на •влади. Мој је одговор: Перић је својим правничким студијама, суседне монархије, она he ваљда после свих искустава и свих догађаја наНи довољно разлога да послуша ако не савст неких других њој индиферентних кругова, а оно свакако искрено пријатељски савет угледног савезничког органа „Берлинер Тагеблата“ који је довнкнуо Аустрији : „Аустро-Угарска би много памегније учинила кад би место жсље за ревизијом букурешког уговора р е в и д ир а л а своју и спољну и унутрашњу политику и своје односе према Ср<> и ј и као и према својнм Југословенима". 1 Ту ваља имати на уму да је искуство показало да један одличан правни нисац и у општс литерарни радник може при томе бити врло — лош политичар и да је Гетс имао разлога кад је казао „politisch Lied ein garstig Lied“ jep je и то искуством доказано, да је политика истрошила и појела толике таленте, који су могли на неком п л о д н и ј е м пољу постиНи далеко сјајније и поузданије резултате. Кад веИ у шареном мозајику наших политичких партија, фракција и засебних типова мора па и треба да се нађе и таква једна не само консервативна, него и аустрофилска нианса у политичкој бојн, онда је свакако корисније за наш литерарни покрст и напредак, да ту ниансу представља какав другостепени нрофесионални иолитичар без неких вишпх списатељскнх квалитета.