Дело

•ВОЈНИ ПРЕГЛЕД 211 после векова искуства. Њихове бучне и бруталне енергије, њихове навике у конспировању завршују се периодом политичких убистава. Јапанац још није заборавио своју феудалну и крваву прошлост. Бугарин је задржао суровост својих првобитних обичаја; он се сећа оних завера противу Турака, оних времена несигурности када је живот свакога рајетина увек био на коцки. Обоје, Јапанац и Бугарин, цене да је најбоље средство да се сувише незгодан противник натера на ћутање, уништити га. Истоветност: потреси који су морали довести до пада кнеза Батемберга, војничке завере тога времена, насиља и погубљења жоја је извршио Стамбулов, борба између револвера и вешала, тужна историја мајора Панице, насиља у Силистрији, Рушчуку и Варни, убиства Велчева, Велковића (1892), Стамбулова (1895), сатиричара Алека Константинова (1897), Канчева, Бориса Сарафова (1906), Петкова (1907), све су то епизоде које напомињу, ако не и у својим узроцима, а оно бар у средствима извршења, онај низ политичких злочина који су, од 1868 до 1905 године, окрвавили царевину Микадову. Атентат извршен у Шимоносекију противу кинеског пуномоћника Ли Хунг Чанга и убиство Стамбулова, искасапљена на софијским улицама, долазе оба из године 1895. Пре дванаест до четрнаест година, у Бугарској, избори су се још вршили уз ударце батинама и пуцње из револвера. Данас, ма да периода политичких убистава изгледа затворена, људски живот још има мању вредност него на Западу. Наводе доста скорашње сукобе, политичке метеже после којих извесне убице, пронађене полицијом, никако нису биле осуђене или су биле осуђене тек форме ради. Извесне банде, извесни комитети, више пута присвајали су себи право да побију „тобожње" шпијуне, и, пред њима, правосуђе је остало непомично. Више пута, високи утицаји деловали су да се пусте људи похапшени после сукоба из којих су изашли крвавих руку. Истину да кажемо, Бугари, одвојени од јевропског света у четрнаестом веку, нашли су се од тада затворени, ограђени, утопљени као у каквој лави, под деспотизмом азијатске царевине. Они су остали, по сили саме ствари, изван великих интелектуалних покрета Реформе, Ренесанса, и Француске Револуције. Удаљени од мора, чији талас увек даје одсев извесне светлости и доноси увек са таласима мало прогреса, они долазе до краја деветнаестог века „знатни по броју, никакви по цивилизацији“, као што 14*