Дело

ЗбО Д Е Л 0 терету, па због тога ропће, тај свеједно као и да није монах и само је забадава долазио у манастир, — таквоме је место у свету. А од греха и од ђавола, не само у свету, него ни у храму се не можеш сачувати, те, дакле,. нема смисла попуштати и одобравати грех“. — Ослабио је, превладала га некаква сањивост, — шапатом саопшти Аљоши отац Пајсије, благословивши га. — Чак га је тешко и пробудити, али га и не треба будити. Будио се на једно пет минута, молио је да се однесе братији овај благослов, а од братије је молио њихове ноћне молитве за њега. Сутра намерава још једаред да се причести. Тебе је спомињао, Алексије, питао је, јеси л’ отишао. Одговарали смо да си у вароши „на то сам га и благословио: тамо је његово место, а за сад не овде“, ето шта је рекао о теби. ЈБубавно те је спомињао, са бригом. Разумеш ли ти, чега си се удостојио? Само, како је то он одредио теби, да за сад будеш неко време у свету? То значи, он предвиди нешто у судбини твојој! Разуми, Алексије, да, ако се и вратиш у свет, то онда да се вратиш као на искушеништво, метнуто на тебе од старца твога, а не на сујетну лакомисленост и на светско весеље... Отац Пајсије изађе. Да старац умире, о томе не беше сумње за Аљошу, премда је могао проживети још и дан, два. Аљоша чврсто и ватрено одлучи, да, крај свег обећања, које је он дао, да ће се видети са оцем, са Хохлаковима, са братом и Катарином Ивановном — да он сутра ипак никако неће излазити из манастира и остаће крај старца до самог свршетка његовог. Срце његово плану љубављу, и он горко прекоре себе, што је могао, макар и на један тренутак само, тамо, у вароши, заборавити, кога је оставио у манастиру на самртној постељи, а кога је штовао више од свију на свету. Он прође у спаваћу собу старчеву, клече и поклони се спаваћивоме до земље. Овај тихо, непомично спаваше, једва дишући, равномерно и скоро неприметно. Лице му беше спокојно. Вративши се у другу собу, — у ону исту, у којој је јутрос старац примао госте, Аљоша, скоро и не свлачећи се и само изувши ципеле, леже на кожно, тврдо и узано канабенце, на ком је он увек спавао, одавно већ, сваку ноћ, доносећи само јастук. А душек, о коме је данас викао његов отац, он је већ одавно заборавио да простире пода се. Он је скидао само своју