Дело

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 351 доњу мантију и њоме се покривао место јоргана. Но пред спавање он нагло клече и дуго се мољаше. У ватреној молитви својој он не мољаше Бога да му разјасни и разбистри његову смућеност, него само очекиваше радосну милину, пређашњу милину, која је свагда посећивала његову душу, после хвале и славе Богу, из којих се обично и састојала сва његова молитва „пред долазећим сном“. Та радост, која га је посећивала, водила је за собом чак и спокојан сан. Молећи се и сад, он наједаред, случајно, напипа у џепу онај ружичасти, мали кувертић, који му је предала служавка Катарине Ивановне, која га стиже уз пут. Он се смути, али доврши молитву. Затим, после неког колебања, отвори куверат. У њему беше писамце за њега, са потписом Лизе, — оне исте млађане ћерке госпође Хохлакове, која му се јутрос онако смејала код старца. „Алексије Фјодоровићу, — писаше она, — пишем вам да нико не зка, ни мама, и знам колико то није лепо. Али ја не могу више живети, ако вам не кажем оно, што се родило у мом срцу, а то нико, осим нас двоје, не треба да зна за неко време. Али, како да вам кажем оно, што бих тако хтела да вам кажем? Артија, кажу, не црвени; уверавам вас, да то није истина и да она црвени сасвим тако исто, као што и ја сад сва црвеним. Мили Аљоша, ја вас волим, волим вас још из детињства, из Москве, када нисте ви ни из далека били такав, као сад, и волим вас на сав живот. Ја сам вас изабрала срцем својим, да се с вама сјединим, а у старости да заједнички довршимо наш живот. Наравно, под тим условом, да изађете из манастира. Што се тиче наших година, ми ћемо причекати, колико наређује закон. До тог времена ја ћу неизоставно оздравити, ићи ћу и играћу. О том не може бити ни разговора. „Ето видите, како сам ја све лепо смислила, само једно не могу да смислим: шта ћете помислити ви о мени, кад ово прочитате? Ја се непрестано смејем и шалим, и недавно сам вас расрдила, али вас уверавам да сам се сад пре, него што ћу узети перо у руку, помолила пред иконом Богородичином, а и сад се молим, и само што не плачем“. „Моја тајна је у вашим рукама, сутра, кад дођете, ја не знам ни како ћу вам у очи погледати. Ах, Алексије Фјодоровићу, шта ће бити, ако се ја опет не могнем уздржати, као будала, па се засмејем као данас, на вас гледајући? Та ви ћете мислити да сам ја једно гадно исмевало и писму мом нећете поверовати.