Дело

352 Д Е Л 0 И стога вас молим, мили мој, ако имате сажаљења према мени, кад дођете сутра, ви ми не гледајте сувише право у очи, јер ћу се ја, кад се сретнем са вашим погледом, можда неизоставно наједаред засмејати, а уз то ћете ви још бити у тој дугачкој хаљини... Чак сад се сва охладим, кад о том помислим, па зато, кад уђете, ви неко време никако и не гледајте на мене, него гледајте у маму, или у прозор... „Ја вам ето написах љубавно писмо; Боже мој, шта сам учинила! Аљоша, немојте ме презирати, и, ако сам шта учинила врло рђаво и ако сам вас разједила, извините ме. Сад је тајна мога, можда за навек пропалог, угледа у вашим рукама. „ Ја ћу данас сигурно плакати. До виђења, до ужасног виђења. Lise“. „Р. S. Али ви, Аљоша, неизоставно, неизоставно, неизоставно дођите. Lise“. Аљоша прочита са чуђењем, прочита двапут, помисли и наједаред се тихо, тихо засмеја. Он се и уздрхта, но тај му се смеј показа грешан. Али после једног тренутка, он се опет засмеја тако исто тихо и тако исто срећно. Полагано метну он писмо у кувертић, прекрсти се и леже. Збуњеност душе његове наједаред ишчезе. „Господе, смилуј се на њих све, на малочашње, сачувај несрећне и бурне, и упути их. Ти имаш много путова: којим знаш путовима спаси их. Ти си љубав, Ти ћеш свима послати и радост!" — мрмљаше Аљоша, крстећи се и успављујући се тихим сном. Фјодор Достојевски. (С руског превео Јовлн Максимовић)