Дело

354 Д Е Л О Дошав пред опатску ћелију, клекнуше сви и рекоше: — Нек нас благослови наш отац и нек нам сваком да по мерицу зејтина, да празнујемо његов повратак! Једино је Павле Прости остао стојећи и питао је: „Ко је овај човек?“ и није познао Пафнуса. Ну нико није обраћао пажњу на оно што је он говорио, јер је био познат као суманут и ако пун побожности. Антинојски опат је размишљао, затворен у својој ћелији: — Стигао сам напослетку у уточиште свог мира и своје среће. Вратио сам се дакле у тврђаву свог задовољства. Од куд долази да ме овај мили кров од трсака не дочекује као пријатеља и да ми зидови не кажу: Добродошао! Од мог одласка, ништа се није изменило у овом избраном обиталишту. Ево мог стола и моје постеље. Ево мумијине главе која ми ули толико пута спасоносне мисли и ево књиге, у којој сам чешће тражио Божје слике. И при свем том не налазим ништа што сам оставим. Ове ствари ми изгледају жалосно лишене својих досадањих милина и изгледа ми, као да их видим данас први пут. Кад гледам овај сто и ову постељу, које сам некад истесао својим рукама, ову црну и сасушену главу, ове папирусне свитке исписане Божјим исказима, верујем као да видим ствари неког мртваца. Познајући их толико раније, не познајем их сада. Тешко мени! како се стварно није ништа променило око мене, значи: ја нисам више онај који сам био. Ја сам неки други. Мртвац сам био ја! Шта је било с мојим Богом? Шта је однео са собом? Шта ли је оставио? И ко сам ја? И бринуо је нарочито што је налазио, и против своје воље, да му је ћелија малена, док ју је требало сматрати као грдно велику, гледајући је верским очима, јер је ту почињала Божја бескрајност. Предав се молитви, с челом уз земљу, поста поново мало веселији. Једва да је прошао један-,сат, од како се молио Богу, кад му Таидина слика изиђе пред очи. Захвали се Богу за то: — Исусе, ти ми је шаљеш. Познајем твоју превелику доброту: хоћеш да ми је пријатно, да се умирим и разведрим при појави оне коју сам ти даровао. Излажеш пред моје очи њен осмех сад обезоружан, њену љупкост у будуће невину, њену лепоту чију сам жаоку ишчупао. Боже мој, да ми поласкаш, показујеш ми је какву сам је очистио и украсио за тебе, као што пријатељ, смешећи се на свог пријатеља, спомиње пријатни поклон који је примио од њега. Због тога гледам ову жену са за-