Дело

Т А И Д А 363. што је у мени. Носим у свом срцу безбројне вароши и безграничне пустиње. И зло, зло и смрт, распрострти по овој бескрајности, покривају је као што ноћ покрива земљу. Сам за се представљам читав свет рђавих мисли. Говорио је тако, јер је жудео за женом. Седмог месеца, дођоше из Александрије, из Бубасте и Саида,. жене нероткиње, које су се уздале да добију децу посредовањем светог човека и стубове моћи. Трљале су о камени стуб своје неплодне слабине. Затим, докле је око допирало, видела су се товарна кола, носиљке, носила, која се се заустављала, тискала, гурала под Божјим човеком. Из њих су излазили болесници грозни за гледање. Мајке су износиле пред Пафнуса своје младе мушкарце, чији су удови били изврнути, с очима које нису биле на свом месту, са запенушеним устима и промуклим гласом. Полагаа је на њих руке. Слепци су се приближавали, тапшући рукама, и подизали су к њему, насумце, своје лице избушено двема крвавим јамама. Узети су му показивали тешку укоченост, смртну мршавост и одвратну скраћеност својих удова; хроми су му пружали своју сакату ногу; болеснице које су имале рака, хватајући обема рукама своје прси, откривале су пред њим своја недра изедена од невидљива грабљивца. Жене које су боловале од водене болести биле су полагане на земљу и изгледало је као да људи стоварују мешине. Благосиљао их је. Нубијанци, заражени слоновом губом, приступали су тромим кораком и гледали га, очима, пуним суза на лицу без живота. Стављао је на њих знак крста. Донеше му на носилима неку младу девојку из Афродитополиса која је пљувала крв, па је потом спавала већ три дана. Наличила је на лик од воска и њени родитељи, који су је сматрали за мртву, беху положили палмову грану на њене груди. Кад се Пафнус помолио Богу, млада девојка подиже главу и отвори очи. Како је народ причао свуда о чудима која је вршио светац, несрећници болујући од падавице, коју Грци зову божја бољка, дојурише са свих египатских страна у безбројним гомилама. Чим су видели стуб, добијали су грчевите нападе, ваљали се по земљи, пропињали се и претварали у клупче. И, ствар једва вероватна! присутници, потресени неким силним бесом, подражавали су сад грчењима падавичара. Калуђери и поклоници, људи, жене, ваљали су се по земљи, копрцали се у гомили, искривљених руку и ногу, запенушених уста, гутајући земљу шакама и проричући. И Паф-