Дело

ГЕТЕОВА „ИФИГЕНИЈА НА ТАУРИДИ" 369 нидама и еринејама, у својој грижи савести он пита за савет Аполона, који му обећа ослобођење, ако донесе лик његове сестре са Тауриде, варварске земље. После многог лутања и претрпљених мука Орест стигне са својим другом из детињства — Пиладесом — на Тауриду, где налази своју сестру Ифигенију. Са сестром и својим другом Орест односи лик Дијанин са Тауриде и тако ослобођава проклетства Танталово поколење, које су раније задесиле толике несреће. Из овога мита Гете је фиксирао два момента: Орестово кајање и Ифигенијина чежња за домовином. Око ова два момента је груписана цела радња драме, која има пет чинова, као и Еврипидова. Први чин почиње дугачким монологом Ифигенијиним. У монологу је описана њена туга за завичајем. Одмах се види из тога монолога тип једне озбиљне, свечане драме, која није из свакодневнога живота. Са мирном свечаношћу се ређају стихови у петостопном јамбу: Denn ach! mich trennt das Meer von den Geliebten, Und an dem Ufer steh’ ich lange Tage, Das Land der Griechen mit der Seele suchend; Und gegen meine Seufzer bringt die Welle Nur dumpfe Тбпе brauseud mir heruber. Ове je стихове Гете стварао уз шум Гарда-језера у Италији. Тај моменат, како Ифигенија седи сама на обали морској и „душом тражи грчку земљу“, израдио је немачки сликар Фајербах Анзелм (1829—80)1. У Еврипидовој драми Ифигенија такође прича у дугачком монологу судбину Танталовога племена и сан који је уснила (сан је симболички). Даље, у појавама Гетеове драме је престављено Ифигенијино опирање Аркасовом наваљивању, који је проси за краља Тоаса. Њен је живот посвећен богињи Дијани и зато она не пристаје на Тоасову понуду, и ако му је захвална. Љубав коју она осећа према њему, је љубав коју је према оцу осећала. Гете је лепо насликао у овоме чину чврстину карактера Ифигенијина. У овом делу драме су многе сентенце о слободи и судбини. Нарочито је лепо исказано поштовање, које имају варвари спрам Грка, у стиховима: 1 Тишбајн је израдио Дијанин жртвеник на Тауриди. Дело књ. 68. 24