Дело

375 ГЕТЕОВА „ИФИГЕНИЈА НА ТАУРИДИ" са Тауриде. Овим је црта племенитости у карактеру Ифигенијином појачана. На Пиладесове философске примедбе, који хоће од два зла да изабере мање, Ифигенија одговара: Jch untersuche nicht, ich fiihle nur. Овај осећај дужности пријатељства остаје све до краја драме. На крају четвртог чина Ифигенија се јако колеба, видећи своје у опасности. У овоме колебању између љубави и дужности, Ифигенија почиње сумњати у правду богова: О, dass in meinem Busen nicht zuletzt Ein Widerwille keime, der Titanen, Der alten Gotter, tiefer Hass auf euch, 01ympier, nicht auch die zarte Brust Mit Geierklauen fasse! Rettet mich Und rettet euer Bild in meiner Seele! Али ова ce мржња ипак одмах претвара у страхопоштовање и овде почиње лепа песма о божанској моћи и судбини. Она почиње стиховима: Es fiirchtet die Gotter Das Menschengeschlecht! који лепо казују Ифигенијино расположење у тој сцени. Осећај дужности најзад побеђује у петом чину, у коме се Ифигенија уздиже до идеалне висине. Оно шго ствара могућност одласка Ифигенији, Оресту и Пиладесу, није изговор обесвећења Дијаниног лика и затим појава богиње Атене (Kao.deus ех machina) као у Еврипидовој драми, већ слободни морални мотиви. Закон човечности и истине, коју осећа Ифигинијина душа, она покреће и у Тоасовој души. Овај „глас човечности и истине", за који Тоас у почетку мисли да га суров човек, Скит — варварин, не може чути, и за који каже Ифигенија: Es hort sie Jeder, Geboren unter jedem Himmel, dem Des Lebeus Quelle đurch den Busen rein Und ungehindert fliesst најзад побеђује Toaca и ослобођава га од предрасуда. Ово је Гетеов проналазак, који много улепшава драму, осим тога што улепшава Ифигенијин карактер. У Еврипида ово врши богиња Атена, која се јавља на крају драме.