Дело

КЊИЖЕВНО-НАУЧНИ ПРЕГЛЕД 413 рочито, показала је колико писац ове књиге не осећа и не ради као приповедач. Онај љубоморни муж је или болестан, и онда је само за студију као патолошки случај, или рђав, и онда антипатичан; у овој књизи, он није ни једно ни друго, због слабости писца. Мало Срце, кратка прича човека, коме су умрли жена од туге за синчићем и ћерчица, од туге за мајком, сви осуђени на смрт од „болести која не опрашта“, Мало Срце је једна од најлепших ствари у овој збирци и, вероватно, врста у којој је г-ђица Јанковић најјача. Овим се случајно дошло на оно што је, чини ми се, најбоље у писца ове књиге. Она осећа мирни бол, без великих драматичности, без бунтовничких жеља, са тихом резигнацијом и са нежним трпљењем. Кад под њим говори, она говори врло успешно. Она говори успешно не само зато што то чини са потпуном искреношћу — искреност у књижевности јесте једна велика обмана са којом се праве злоупотребе — не само зато, већ што њиме уме најефикасније да се изрази. То је њен начин осећања, то је њен највише личан начин изражавања. Зато је она у њему најбоља. Зато је она и писала Исповести, а није дала приче. У томе нежном болу она осећа и види — врло добро! — и човека и природу. Отуда су у ње описи у тону јесени и благе зиме; отуда је и Славујева песма (Песма о животу) онако чежњива и онако лепа. Али од ње не треба тражити ништа више. Неколико простих, личних, не општих, елемената туге и бола, казаних, често, лепо; то је све што она даје. Она није сложена ни својим личним болом ни мишљу. Њене Исповести не иду даље од појединости, од делимичнога. Она је у бледој сумњи; она није у црној извесности. Њен лични бол претворио се само у жељу да њега нема и у јаку љубав да се буде искрен. То јесте, истина, нешто, али није много. То је, за живот, шта више, врло мало. . * Г-ђица Јанковић лепо пише; она, само, не пише отмено и, бар не увек, коректно. Њене су реченице кратке и, кад су кратке, што је најчешћи случај у њеној књизи, правилно компоноване. Њене шире реченице, готово редовно, нису добро саграђене: „Сваки дан био је пун корисног рада и радости, што пролази, да уступајући другом приближи дан кад ћу опет тебе видети". „Јер кад год ми се учинило да сам негде могла помоћи, а ја сам се учинила невештом, да попустим лењости или умору, увек сам то после платила кајањем“. „Да јој кажем да ће и мој крај бити као и њен, и да и ја више волим, кад има само између двеју ствари да се бира, да много више волим болну, горку трагедију него баналну, сладуњаву мелодраму". Неки пут, не врло ретко, она доводи читаоца у сумњу да није сиромашна књижевним језиком и, још горе, може бити, и даром. Она говори о љубави и, хтела би дати какав украс, до-