Дело

•414 Д Е Л 0 дати још штогод поред речи љубав и не налази ништа друго до речи: „оно нарочито расположење", чиме се није додало апсолутно ништа. „Доцније кад постадох песимист, љубав ми је изгледала досадна, банална, неприродна, невешто намештена ствар“. „...пред којом ми се више рентирало да признам све“. Опис једне девојке, која треба да је врло лепа: „Њен нос... читаво је мало ремек-дело! Њена уста подсећају свежином на срце тек расечене црвене лубенице!" Придев диван, вероватно, нигде није био употребљен толико пута колико у овој књизи. Дивна је ствар чистота. „Цела, цела си дивна!“ вели другарица другарици. Свет је дубоко диван. У шуми је ретко дивно; у помрчини, у шуми, је дивно; коса је дивна на сунцу, и на земљи је дивно; „Мирко и Бранко младићи, читави људи; паметни и дивни“; несрећна љубав је на једном месту дивна несрећа. О очима једне жене, у којима свет није могао ништа прочитати, само се „слутило нешто дивно“. Тако честа употреба тога епитета, који се свему даје, није ни најмање случајна. Ко би се интересовао да нађе његово порекло, вероватно не би био далеко од истине кад би га нашао у лектири писца и, по мало, у недовољно развијеном књижевном осећању цисца. Овога последњег има још у неколиким, потпуно неуспелим траговима жеље за духовитошћу, који су се претворили у наивности: „Ја се насмејах. Нико нас није видео, само један стари храст. (Он нешто шушну ветру, а ветар оде даље и однесе тајну. Но ја се не бојим да ће нас издати. Моја мајка има сувише посла због моје спреме, да се не може заносити да слуша и једног таквог брбљивка, као што је ветар). Или почетак Љубоморе, који вас подсећа на рђаве приповедаче, чак неупоредљиве ни по чему другим са г-ђом Јанковић. „Како су се њих две волеле у школи! Свакако се и другарице још сећају како су се волеле Даница и Десанка". — Врло су лепо нађени, међутим, безгласни звончићи код ђурђевка. Или: „Зар мислиш да ћеш моћи да покажеш колико је море и чега све има у њему ако станеш кашиком црпсти из њега?“ У језику има и некоректности: „Она је после изненадне смрти нашега првенчета, кога је шарлах однео...“; „побешћеш у Београд". Г-ђица Јанковић је заслуживала да се, говорећи о њеној тихој и доброј књизи, искрено кажу и ове примедбе о стварима које су јој на штету. — Књига је технички врло лепо опремљена, што је похвално за издавача. М. Ристић.