Дело

82 Д Е Л О је јавна саблазан. Треба је приморати да остане у овој вароши и против своје воље. Млади људи су размишљали са своје стране: — Ако се Таида одрекне игре и љубави, онда је свршено с нашим најмилијим забавама. Била је за позориште изврсна слава, мила част. Изазивала је радост и у оних који је нису имали. Жене које смо волели, волели смо их мислећи на њу; није било пољубаца, за које би она била са свим одсутна; јер је била милина над милинама, и сама помисао, да је дисала међу нама, дражила нас је на задовољство. Тако су мислили младићи и један од њих, по имену Керон, који беше имао Таиду у својим рукама, викао је против отмице и хулио бога Христа. У свима гомилицама, Таидино понашање је било строго осуђивано: — То је срамно бегство! — Подло напуштање! — Она нам одузима хлеб из уста. — Отима мираз нашим кћерима. — Требаће у најмању руку да плати венце које сам јој продао. — И шесет хаљина које ми је поручила. — Она дугује целом свету. — Ко ће представљати после ње Ифигенију, Електру и Поликсену? Ни сам лепи Полиб неће успети у том као она. — Жалосно ће бити живети, кад буду затворена њена врата. — Била је јасна звезда, љупки месец александриског неба. Најчувенији варошки просјаци, слепци, богаљи и узети, беху се сад окупили на тргу; и, вукући се у засенку од богаташа, јецали су: — Како ћемо живети, кад не буде више била Таида овде да нас храни? Трошице с њене трпезе су храниле сваког дана две стотине несрећника, а њени љубазници, који су је остављали задовољни, бацали су нам пролазећи пуне шаке сребрних новчића. Лопови, растурени у гомили, пиштали су да заглуше уши и гурали су своје ближње да направе што већи неред и да се користе тиме, како би украли какав драгоцени предмет. Једино стари Тадеја, који је продавао милетску вуну и тарентски лан и коме је Таида дуговала много новаца, остао је миран и нем усред метежа. Начуљена уха а подозрива погледа, миловао је своју јарећу браду и изгледао замишљен. Најзад,