Дело

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 1U1 ;ујединивши се у велику силу, претресла, нарочито у току последњег века, све оно небеско, што нам је завештано у књигама светитеља; и после немилосрдне анализе код учених овога света, од све пређашње светиње не остаде савршено ништа. Али они претресаху део по део, а целину превидеше, и за дивно чудо, до какве су слепоће дошли! Јер целина стоји пред њиховим рођеним очима непомична као и пре, и врата паклена не могу да је победе. Зар није та целина живела деветнаест векова, зар не живи она и сад у кретањима појединачних душа и у кретањима народних маса? Чак у кретањима душа тих истих, што су све разрушили, у душама атеиста, живи та целина чврста и непомична! Јер и они, што се одрекоше од хришћанства и који устају противу њега, у суштини својој и сами имају један и исти Христов облик, а такви су и остали, јер све до данас ни мудрост њихова, ни пламен срца њихова не беху кадри створити неког вишег обрасца човеку и његовом достојанству, него што је образац, што га је у давној давнини указао Христос. А и што је било покушаја, то беху све саме неке ругобе. То нарочито запамти, младићу, јер те твој старац на свом умрлом часу намењује и одређује за свет. Ти можда, сећајући се данашњег великог дана, нећеш заборавити ни мојих речи, које ти рекох зарад рдачног упутства, јер млад си, а саблазни су у свету тешке, а твоје силе мале да их издржиш. Но, сад пођи, сирото моја! Том речју га отац Пајсије благослови. Излазећи из манастира и премишљајући о свим тим изненадним речима, Аљоша наједаред разумеде да он у том, и досад према њему строгом и суровом, монаху добија сада новог неочекиваног пријатеља и новог руководитеља, који га ватрено воли, — баш као да му га је старац Зосима на самрти у аманет оставио. „А ко зна, можда су се они баш збиља тако и споразумели“, помисли наједаред Аљоша. А неочекивано и учено његово умовање, које је он овога часа саслушао, баш то, а не какво друго, сведочаше само о ватрености срца оца Пајсија: он се већ жураше да што пре наоружа млађани ум Аљошин за борбу са саблазнима и да огради младу душу, њему завештану, оградом, од које јачу ни сам није могао замислити. II К о д о ц а. Пре свега Аљоша пође оцу. Приближујући се, он се сети да је отац синоћ врло наваљивао да он уђе некако тако, да не