Дело

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 107 Но Аљоша не могаде много мислити: с њим се наједаред уз пут деси један догађај, који, истина, на изглед не беше важан, али га је јако поразио. Тек што беше прошао пијацу и сврнуо у једну уличицу, да изађе на Михајловску улицу, паралелну са Великом, но која се од ње одвајала само јендеком (сва је наша варош прошарана јендецима), он опази доле пред мостићем малу гомилицу школске деце, све саме малолетне деце, од девет до дванаест година — не више. Они се разилажаху кућама из школе са својим ранцима на леђима, други опет са кожним торбицама на каишима, пребаченима преко рамена; једни просто у реклицама, други у капутићима, а неки и у високим чизмицама са борама на сарама, у којима нарочито воле да парадирају мала деца, коју мазе имућни оцеви. Читава је група живо о нечем разговарала, очигледно, договарала се и саветовала о нечем. Аљоша никад није могао без саучешћа, неосетљиво пролазити поред дечице, то му се и у Москви дешавало; па премда је понајвише волео трогодишњу децу, или око тих година, али му се допадаху и ђачићи од дееет, једанаест година. И стога, ма колико да је сад био брижан, он ипак зажеле да им приђе и да ступи у разговор с њима. Прилазећи им, он се загледаше у њихова румена, живахна лица, и наједаред опази да је сваки дечачић имао у руци по камен, а неки и по два. С оне стране јендека пак, од прилике за једно тридесет корака од ове групе, стзјаше код плота још један дечко, такођер ђачић, такође са торбицом о рамену, на изглед од једно десетак година, не више, или чак још и мање, — блед, болешљив и са црним очицама, које севаху. Тај мали пажљиво и испигујући посматраше гомилицу од шест ђачића, очевидно његових другова, који су с њим овога часа изашли из школе, но с којима је он очевидно био у непријатељству. Аљоша им приђе и, обративши се једном гргуравом, беломусастом, руменом дечку у црној блузици, примети му, омеривши га погледом: — Кад сам ја носио такву торбицу, као шти је та ваша, онда смо ми носили на левој страни, да се лако може дохватити десном руком; а вама је торбица с десне стране, вама је незгодно вадити из ње. Аљоша поче право том стварном примедбом, без сваког предумишљеног лукавства, а међу тим одрастао човек и не може друкчије почињати, ако је рад да заслужи поверење дететово, а нарочито целе групе деце. Треба навлаш почињати озбиљно