Дело

106 Д Е Л О тарина Ивановна, коју је он све време од мене тако брижљиво крио, удаје л' се за њега, или се не удаје? — Она га ни за шта на свету неће да остави. — Ето видиш — те такве нежне госпођице — оне баш и воле — лупаче и подлаце! Трице су те бледе госпођице; сасвим су друго нешто... Но! да је мени његова младост и тадашње моје лице (јер сам ја лепши био од њега, кад ми је било двадесет осам година), и ја бих исто тако као и он побеђивао. Канаља је он! А Грушењку он ипак неће добити, неће добити... У млево ћу га сатрти! Он наново побесне од последњих речи. — Одлази и ти, немаш код мене никаква посла данас, оштро одсече он. Аљоша приђе да се опрости и пољуби га у раме. — Шта ти то? — зачуди се мало старац. — Видећемо се још. Или можда мислиш да се нећемо видети? — Боже сачувај, ја сам онако, случајно. — Па и ја ништа, и ја само онако... гледаше на њега старац. — Чујеш ти, чујеш, — викну он за њим, — дођи неки пут мало раније, на чорбу, чорбу ћу ти скувати, особиту, не као данас, неизоставно дођи! Али сутра, чујеш, сутра дођи! И тек што Аљоша изађе иза врата, он опет приђе орманечту и прогутну још пола чашице. — Више нећу! — промрмља он, исхракнувши се, опет загвори орманче, опет метну кључ у џеп, затим пође у спаваћу собу, изнемогао прилеже на постељу и у тренутку заспа. III Помешао се са школском децом. „Хвала Богу, што ме за Грушењку није питао“, помисли Аљоша, излазећи од оца и упућујући се кући г-ђе Хохлакове, „иначе бих још морао испричати јучерашњи састанак са Грушењком“. Аљоша са болом осети да су борци преко ноћ прибрали нову снагу, а срца да су им се у току данашњег дана опет скаменила: „Отац је раздражен и зао, он је измислио нешто, и сад на том стоји; а како Димитрије? Тај се такођер преко ноћ оснажио и наоштрио, и он мора да је раздражен и зао, па је, дабогме, и он нешто смислио... О, њега данас неизоставно треба наћи по што, по то...“