Дело

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 109 потрча уз брдо, на Михајловску улицу. У гомили заграјаше: „Аха, уплашио се, побеже, омут!“ — Не знате ви још, Карамазове, какав је он подлац, та да га убијете, па је још и то мало, — понови дечко у блузи са зажареним очицама, који изгледаше најстарији. — А какав је он? — запита Аљоша. — Је л’ тужибаба? Дечаци се згледнуше као с неким подсмехом. — Идете л’ и ви тамо у Михајловску? настављаше исти дечко. — Па ето, стигните га... Ено, видите ли, он је опет стао, чека и гледа на вас. — На вас гледа, на вас гледа! — прихватише дечаци. — Па баш га запитајте, воле л’ он купатилски омут1, онако... рашчупан. Чујте, баш га тако питајте. Разлегну се општи смех. Аљоша гледаше на њих, а они на њега. — Не идите, он he вас осакатити, — викну Смуров, предупређујући га. — Господо, ја њега о том омуту нећу питати, зато што се ви зацело њему тиме ругате, али ћу дознати од њега зашто га тако мрзите... — Питајте га, питајте га, — насмејаше се дечаци. Аљоша пређе преко мостића и пође навише поред плота право осуђеном дечку. — Пазите, — викаху за њим, упозорујући га, — он се неће уплашити од вас, он ће вас тек наједаред убости, кад се и не надате... као и Красоткина. Дечко га очекиваше, не мичући се с места. Пришавши му сасвим близу, Аљоша опази пред собом дечка не старијег од девет година, слабачког и маленог, са бледуњавим, мршавим дугуљастим лицем, са великим, тамним очицама, које пакосно гледаху у њега. Обучен беше у доста поабан постарији капутић, из кога он беше некако наказно израстао. Голе руке штрчаху му из рукава. На десном колену панталона беше велика закрпа, а на десној чизми, на шиљку, где је палац, беше велика рупа, очигледно јако премазана мастилом. У оба, преко мере напуњена, џепића његовог капута беше скупљено камење. Аљоша стаде пред њим на два корака, посматрајући га и испитујући. Дечко, пого1 У оригиналу: „мочалка" — т. ј. прегршт финих дрвенастих влакана, или танке појаче суве траве, којом Руси у купатилима праве сапуницу и тару се при прању тела. Прев.